Da li nam zaista treba NATO vojska u Beogradu, Kragujevcu, Kraljevu?

Kada se govori o Srbiji danas, često se, u nezadovoljstvu njenim međunarodnim položajem, koristi reč okupacija. I zaista, mnogo je primera vazalnog ili kolonijalnog položaja današnje Srbije.

Recimo, ambasador EU u Beogradu, Majkl Devenport, zajedno sa ministrima, sedi na sednicama Vlade i učestvuje u njenom radu. Ili, ambasador SAD u Beogradu određuje („preporučuje“) koga bi Srbija trebalo da imenuje za sledećeg ambasadora u Vašingtonu. Ili, srpski premijer moli MMF da građanima Srbije ne odredi preveliko poskupljenje struje. Ili, u toku je ratifikacija Sporazuma o slobodnom prolasku NATO trupa i korišćenju vojne infrastrukture Srbije (IPAP), po kome će NATO moći da prolazi Srbijom kako hoće, a njegovi vojnici imaće imunitet za svaku vrstu krivičnih ili prekršajnih dela…

Ovakvih primera bi se moglo ređati u nedogled. Komentarišući drskost britanske ambasade u Beogradu, koja je imala ideju da, preko jedne nevladine organizacije, ovde dovde Hašima Tačija, Dušan Proroković kaže da se time jasno pokazuje „da smo u statusu ʼmeke okupacijeʼ“. A Vladimir Dimitrijević je još ranije napisao, komentarišući desuverenizaciju današnje Srbije, da je„poslednji čas da uzviknemo: ʼOkupacija!ʼ“

I zaista, ako NATO vojnici – koji su već zaposeli nekih 15 posto Srbije – počnu da defiluju i ostatkom zemlje, mi ćemo se poprilično približiti formalnoj okupaciji. Jer okupacija i jeste stanje u kome vojska jedne države (ili grupe država) zaposedne teritoriju druge države. To je po pravilu praćeno različitim simboličkim ponižavanjem, prestupima, pa i zločinima nad okupiranim stanovništvom.

Nedavno je objavljena knjiga Mirijam Gebhart (Miriam Gebhardt) „Po dolasku vojnika“ („Als die Soldaten kamen“). U njoj ova istoričarka tvrdi da su saveznički vojnici u okupiranoj Nemačkoj silovali nekih 860.000 žena i devojaka, ali i dečaka i muškaraca. Samo američki vojnici silovali su, po Gebhartovoj, 190.000 žena. I drugi izvori, uključujući oridinarnu Vikipediju, potvrđuju nekažnjena silovanja američkih vojnika po okupiranoj Nemačkoj. Pošto je Amerikancima bilo zabranjeno da se „intimiziraju“ sa stanovništvom okupiranih teritorija (non-fraternization policies), pojedini vojni komandati su tolerisali silovanja sa ciničnim opravdanjem: „snošaj bez razgovora ne predstavlja intimizaciju“ (Copulation without conversation does not constitute fraternisation). Američki vojnici su nakon silovanja često Nemicama ostavljali poklone u vidu hrane, što je ovaj čin trebalo da pretvori u prostituciju. Samo u maju i junu 1946. pronađeno je pet mrtvih Nemica u kasarnama američkih vojnika.

No okupacija ne podrazumeva samo ovu vrstu nesreće za okupirano stanovništvo. Okupator često planira i ekonomsko upropašćavanje zaposednutih teritorija. Morgentauov plan za Nemačku, koji su septembra 1944. doneli Ruzvelt i Čerčil, predviđao je deindustrijalizaciju Nemačke i njeno svođenje na poljoprivrednu zemlju. Od ovog plana SAD su odustale samo zbog toga što su vrlo brzo shvatile da bi bilo dobro da i nemačke resurse uključe u nadmetanje sa SSSR.

Za Srbiju je karakteristično da je u njoj, posle 5. oktobra 2000, izvršena, i bez faktičke vojničke okupacije, brza deindustrijalizacija. U Srbiji je, nakon 2000. godine, ugašena polovina industrijskih radnih mesta. Morgentauov plan nije nikada primenjen na Nemačku. Ali, zbog jedne vrste neoliberalnog Morgentauovog plana, Srbija je ostala bez dve trećine industrije iz 1989. godine.

Kako god, stara je mudrost da je stranu vojsku lako pustiti u svoju zemlju, a teško ju je isterati. Srbija jeste po mnogo čemu u vazalnom ili kolonijalnom položaju, a i jedan njen deo je pod vojnom okupacijom. Ali, da li nam zaista treba NATO vojska u Beogradu, Šapcu ili Smederevu?

Sve do 1867. turski vojnici su imali svoje kasarne u većim srpskim varošima. U Beogradu, turski vojnici su patrolirali centrom grada i, kad god su hteli, mogli su topovima sa kalimegdanske tvrđave da bombarduju varoš. Naši preci su se namučili dok su turskim vojnicima konačno videli leđa. Isto je bilo i sa okupatorskim austrijskim vojnicima 1915–1918, ili pak sa nemačkim vojnicima 1941–1944.

Ali, izgleda da smo mi, vek i po od odlaska turskih vojnika, zatim stoleće posle odlaska austrijskih, i nekih sedam decenija nakon odlaska nemačkih trupa, zaboravili šta znači strani vojnik u Srbiji. Zato valjda naše pokolenje tako olako i pristaje da kroz Srbiju opet prolazi strana vojska. A sutra ćemo se složiti i da nam strane trupe ostanu po kasarnama.

Pri tome, reč je o vojsci koja je pre samo šesnaest godina napala Srbiju i pobila mnogo nedužnog sveta. Zaista je žalosno sa kakvom lakomislenošću naši političari srljaju da vazalnu ili kolonijalnu Srbiju pretvore i u vojnički okupiranu Srbiju.

Međutim, treba reći da, kada do toga stvarno dođe, nastupaju drugačija pravila igre. Sa stanovišta okupiranog naroda, okupatori i njihovi saradnici legitimna su meta svake vrste otpora. To bi morali da imaju na umu i naši političari, kada, zbog brojnih putovanja u Brisel kao sedište NATO-a (a valjda i zbog pratećih deviznih dnevnica), malo po malo otvaraju vrata za ulazak strane vojske u Srbiju. I za njenu pravu – okupaciju.

Slobodan Antonić, Geopolitika

Author: KvCafe