Др Драгољуб Даниловић: Да ли смо достојни наследници својих светих

Косово и Метохија – минут до дванаест

Да ли смо достојни наследници својих светих

Када бисмо покушали да ишчупамо или исцепамо косовско-метохијско поглавље српске историје, у нашим књигама зјапила би велика празнина. Било би то исто као када би Јевреји своју историју свели на „вавилонско ропство“. Да ли је наше време модерно „вавилонско ропство“ српског народа? Јевреји су у Вавилону непрекидно понављали речи „Ако те заборавим Јерусалиме, нека ме заборави десница моја…“. Вера у повратак и духовну обнову никада их није напустила. Наш „минут до дванаест“ опомиње нас да историја служи пре свега да оснажи маловерје и духовну учмалост савремене Србије.

Често смо слушали и данас слушамо да су Косово и Метохија срце и душа сваког Србина. Све у зависности од тога како се изговарају и ко их изговара, те речи могу да звуче узвишено и богонадахнуто, али нажалост и неискрено и патетично. Можда би довољно било за почетак да сопственим знањем и благим речима о историји Косова и Метохије сачувамо оно што су наши свети преци чинили својим пожртвованим делима. Барем да запамтимо да су још од 13. века у Метохији Свети архиепископ Арсеније I и његови наследници основали Пећку Патријаршију, да је Свети краљ Милутин Немањић основао манастире Бањску, Грачаницу, Богородицу Љевишку, да је Свети краљ Стефан Дечански основао Високе Дечане, да су цареви Душан и Урош V основали многе храмове и цркве. Наслеђе је велико и богато, али је наследницима отежало бреме наследства. Да ли се уопште данашњи Срби могу звати наследници Косова и Метохије?

У земаљском и пролазном свету данас је Косово са Метохијом запоседнуто и настањено већинским албанским становништвом. Од половине 15.века па све до 1912.године налазило се под земаљском влашћу отоманских султана. Од 1918.године па до 1941. године под влашћу југословенских краљева из династије Карађорђевића. Од 1941.до 1945.године у саставу је профашистичке Велике Албаније.

Режим Јосипа Броза Тита и социјалистичка Југославија владали су на Косову до последњих деценија 20.века. Од 1989.године па све до Кумановског споразума из јуна 1999.године Косово и Метохија су укључени у састав Републике Србије. Рат који је НАТО алијанса водила против Србије 1999.године био је, по свему ономе што сваки објективни посматрач може да закључи, рат за одвајање Косова и стварање независне албанске државе. У систему међународног протектората од 1999.године, и после стравичног погрома над српским народом 17.марта 2004.године, албански политичари проглашавају независност Косова у фебруару 2008.године. Иако се променило много овоземаљских владара, Српска православна црква је и унајтежим временима остала чувар најсветијих места. И зато би увек требало да имамо на уму, док се у манастирима и храмовима, које су подигли наши преци служи литургија, и док стотине монаха, монахиња, свештеника и верног народа сведочи да смо хришћански народ који може са свима да живи заједно, да ћемо на тај начин заувек сачувати наше Косово и Метохију.

Ако бисмо данас покушали да схватимо шта значи Косово и Метохија за христоликост бића српског народа, морамо добро познавати и дубину али и висину историје, за наш народ, посебно освештаног простора. У средњем веку, који је у свести многих данас некакво „мрачно доба“, настала је светлост косовскометохијске историје. У то време саздани су манастири који и данас сијају христоликом светлошћу. Манастири су грађени од стране благочестивих српских владара да се у њима служи литургија и да народ чува своје светиње. Сваки манастирски метох, сваки храм, парклис, капела, фрескопис, кивот са моштима, монаси који су данас живи чувари, као и италијански, шпански и словеначки војници, стражари пред капијама наших светиња, требало би да у свима нама пробуде немарног и незрелог човека, заслепљеног материјализмом и духовно потиштеног.

Српска војска је у периоду 1912-1913 године, за време балканских ратова ослободила простор „Старе Србије“ и вратила Свету земљу Косова и Метохије. У односу на 15.век много се тога променило. По једном турском извору уочи 1912.године однос становништва је био следећи: Срби хришћани су чинили 415.300, Срби муслимани 236.420, Албанци 106.270, Турци 39.050, Роми 12.380, Јевреји 1750, Цинцари 1170 и Грци 20.

Косово је ушло у састав Краљевине Србије а Метохија у састав Краљевине Црне Горе. Како је ускоро почео Први светски рат, обнова косовскометохијске земље није била могућа све до 1918.године. Између два светска рата Косово и Метохија су у саставу прво Краљевине СХС, а од 1929.у саставу Краљевине Југославије. Важно је нагласити да су тада сви народи који су живели на подручју Косова и Метохије добили могућност да учествују у политичком, економском и културном животу Краљевине. Од 1941. До 1945, када је успостављена профашистичка „Велика Албанија“ и кад је, по злу позната нацистичка СС дивизија Скендер бег починила најгоре злочине над српским народом, почиње да се мења етнички састав становништва Косова и Метохије.

Социјалистички режим Јосипа Броза амнестирао је злочине над српским живљем и забранио повратак Срба који су колонизовали Косово и Метохију после 1918.године. Успостављено је лажно „братство и јединство“, а Косово после Устава из 1974.године добило је државотворни статус. После многобројних побуна, или „контрареволуције“ и „иредентизма“, како су те догађаје звали српски комунисти, дошло је до повратка Косова и Метохије у државно правни систем Републике Србије. После рата из 1999.године и чувеног Кумановског споразума Косово и Метохија су одвојени од српске државе. Од тог тренутка је наша борба да сачувамо најважнији део своје државе све више постајала „Сизифов посао“. Делили смо се и свађали, покушавали смо да спојимо неспојиво и да се додворимо онима који нас непрестано понижавају.

Да ли ми данас у земљи Србији можемо себе да назовемо достојним наследницима косовскометохијских светиња?

Гледали смо и уз много гнева говорили о рушењу светих манастира и скрнављењу нашег хришћанског лика. Хватали смо себе у мислима којима смо оптуживали „оне друге“, и истицали „како то они тамо неће да чувају своје огњиште“ а „ми не намеравамо да дајемо своје животе“. Непрестано наводимо бројке срушених манастира и цркава, а не знамо о њима ништа. Обнављајући срушене манастире, требало би прво да обновимо себе и свој духовни поглед на Косово и Метохију. Преображавајући себе, на најбољи начин ћемо доказати да нам је до Косова и Метохије заиста стало.

др Драгољуб Даниловић

Author: KvCafe