Marina Rajević i Dule Savić: Zaljubljeni u čovekoljublje

Poznati par o sinovima i unucima, o zavičajima i istinskim ljudskim vrednostima. Porodica je oaza naše ljubavi i radosti, naše utočište

ŽIVE kao sav normalan svet u, može se reći, ovovremenim nenormalnim okolnostima, u kojima iza svakog ćoška i u svakom trenutku vrebaju svakojaka iskušenja. Nisu oni u tome usamljen primer, ali jesu, u nečemu, ipak, posebni. A to je da tajnu koja ih je, bez afera, decenijama održala na tronu poznatih i slavnih, ne čuvaju samo na svom jastuku. Podele je, srdačno i s mnogo ljubavi, sa svima u kojima prepoznaju dobru nameru i istinsku potrebu da će ono što poruče – iz starih korena pokrenuti nove izdanke i nove plodove.

Marina Rajević, poznati novinar, koja se u memoriju srpske javnosti upisala kultnom emisijom „Dok anđeli spavaju“, i fudbalska legenda Dušan Dule Savić, slavni golgeter Zvezde, posle više godina ćutanja, a posle višednevnog ubeđivanja i ko zna koliko telefonskih razgovora, nisu imali srca – ne da udovolje znatiželji jednog novinara, nego poverenju koje su decenijama sticale i stekle „Novosti“ u njihovoj i u porodicama njihovih roditelja.

– To je tačno – kažu nam Marina i Dule Savić. – Takvo je vreme da su malobrojni oni koji i u najlepšoj priči ne bi kopali da nađu nešto što bi sagovornika naružilo i oklevetalo.

Dule Savić je zbog toga odlučio da medijski teren prepusti supruzi. Bez borbe, kao što joj je, isto tako, početkom osamdesetih, potpuno prepustio srce.

Čovek kome se skandiralo na vrhuncu fudbalske karijere, a kome se skandira i danas gde god se pojavi – skandiraju mu zbog britkog jezika i temperamenta u kome ne štedi nikog, pa ni sebe samog. Zato je lopta, ovoga puta, u rukama Marine Rajević Savić. Ali ne samo zbog Duletovog temperamenta, već zbog njegovog viteškog i džentlmenskog: „Žena je najtvrđi temelj porodice, ne treba je držati u senci, već joj temelj snažiti ljubavlju i poštovanjem“.

Ona, praunuka Živka Rajevića iz Peći, koji je završio najviše ekonomske carigradske škole i drugovao i savetovao Milana Stojadinovića – vaga svaku reč. Ne uzvraća „na prvu“… Ona, unuka Vere Rajević, profesora francuskog u pećkoj gimnaziji, kojoj je priču posvetio čak i Danilo Nikolić… A sve što kaže, upakuje skladno u kolorit, kao što boje slaže njena majka Olivera, učitelj slikarstva.

Ovo je priča o porodici Rajević Savić, njihovim sinovima: fudbaleru Vujadinu i ekonomisti Urošu. O njihovim porodicama. Priča o zavičaju: Marininoj Metohiji, „prelepom, otetom dragulju“, i Duletovoj čuvenoj Kolubari. Ovo je priča o istinskim vrednostima, nasleđenim od predaka, koje prenose na unuke. O tajni s kojom se čuvaju porodični sklad i unutrašnji mir.

– Teško je to, zaista, teško danas, ali mi smo svim svojim bićem okrenuti istinskim vrednostima, i to nas je sačuvalo – govori Marina Rajević Savić. – Kako smo te vrednosti preuzeli iz svojih korena, Dule i ja smo ih preneli na sinove i oni će, verujem, uspeti da sačuvaju mir svojih porodičnih gnezda u kojima je ušuškano četvoro naših unučadi. Uroš i Tijana imaju Lenu, danas puni tri godine. Vujadin i Mirka Vasiljević imaju Andreja, 28. oktobra napunio je četiri godine, dvogodišnju Adrianu i Mihaila, pre neki dan smo mu obeležili prvi rođendan.

Dok govore o unucima s kojima se najradije slikaju, na licima ljubavi zvane „Savić Rajević“, koja traje trideset tri godine – osmeh i ljubav su gotovo zarazni. Gotovo opipljivi.

Vraćamo vreme kada su se ovo dvoje ljudi sreli na gotovo suprotnim stranama životnog terena.

– Bili smo veoma mladi, Dušan je imao 23, a ja 18 godina – priča nam Marina. – Bila sam saradnik Studija B, a Dušan je bio gost televizije. Bio je prelep mladić, ali kada su mi kazali da je fudbaler… ustuknula sam. Fudbal nikada, kao ni danas, nije bio moja pasija. Moja ljubav su bili balet i gimnastika… I sad, dok gledam Vujadina, našeg sina, koji je od oca nasledio ljubav prema sportu, nosim kameru i samo njega snimam. Akcije, i sve ostalo, publika, to me nije interesovalo, kao što me nije interesovalo ni kada je Dušan bio na vrhuncu slave. On je meni bio bitan kao čovek vredan pažnje, pravi vitez i džentlmen. Kada smo se upoznali, bilo mi je jasno da zna šta želi, i bila sam u pravu: veoma se ozbiljno potrudio da sve svoje želje ostvari. Kao rasni centarfor, fudbaler s nepogrešivim osećajem za pogodak, imao je, a i danas ima, veoma istančan osećaj za ostvarenje svih svojih snova. Života u porodici u kojoj ćemo, kasnije se i potvrdilo, negovati istinske vrednosti. I kada bih ponovo birala, verujte, isto bih izabrala.

Priča nam potom da su ona i Dule sazrevali kao ličnosti, jedno uz drugo.

– Imali smo slične potrebe i interesovanja. Sedam godina smo živeli u inostranstvu, ali uvek sa zaista iskrenom željom da se vratimo u Srbiju i u njoj odgajamo svoju decu. Vratili smo se, neko kaže, u najtežim danima – devedesetih. Šta vredi da se o tome priča, istina je da danas uživamo u plodovima takvog izbora. Naši sinovi, Uroš i Vujadin, znaju ko su i odakle su. Vole Beograd i Srbiju. Nadmašuju nas polako. I, u duhu ljubavi prema otadžbini, odgajaju svoju decu. Naša kuća je, oni to znaju, čuvar uspomena, mesto okupljanja dragih ljudi, i to smo na njih preneli. Da budu, kao što smo i mi, zaljubljeni u – čovekoljublje.

Tajna kako su se za sve ove godine održali, bez afera, tračeva, koji se, nažalost, ponekad usmeravaju prema njihovom sinu Vujadinu, fudbaleru, a koga u svemu prati njegova supruga, glumica Mirka Vasiljević, Marina kaže da nije nikakva posebnost. Potrebno je tek malo mudrosti, koju ističe kao bogomdanu osobinu žena njenih sinova.

– One, uz temelje naše dece čuvaju svoje porodice. Kao što smo se od prvog susreta Dušan i ja trudili da ni u čemu ne sputavamo jedno drugo, radujući se svakom zajedničkom trenutku. Kao i nas dvoje, i naši sinovi i njihove supruge imaju slična interesovanja, pogled na život, radoznali su i žedni svakog korisnog znanja. Kao i mi, i naša deca neguju odnos prema našoj pravoslavnoj veri, našoj prošlosti, precima, zavičaju, našoj tradiciji, pismu… svemu što nas određuje kao narod.

– Porodica je utočište za sve nas, oaza ljubavi i radosti. Negujemo prijateljstva, čitamo probrane, vredne knjige, slušamo muziku koja prija sluhu i zagreva dušu. Naša porodica se, Bogu hvala, umnožava… Uroš i Vujadin su izabrali dobre, plemenite, lepe i drage žene s kojima su osnovali porodice. To smatramo najvećim uspehom. Osećamo i Dule i ja da oni neguju iste odnose, pune ljubavi i poštovanja. Kada su temelji porodice čvrsti, na njih teško mogu da utiču negativni spoljašnji uticaji. I, nema se vremena za plitka i površna dešavanja. Oni su, danas, u obavezi i odgovornosti da ispravno, u duhu svoje vere vaspitavaju svoju decu. „Tek ćete po unucima videti šta ste uradili sa decom“, rekao mi je jednom profesor Vladeta Jerotić, kada sam mu kazala da smo dobili prvog unuka.

Govori, potom, kako su se spojili lepa, znamenita Metohija i čuvena Kolubara, odakle je Dule Savić.

– Dušan i ja smo – kaže – veoma vezani za naše korene, za zavičaj. On je rođen u Ubu. Oboje čuvamo sve što nas veže za te krajeve. A Metohija nam je u srcu. Vodili smo sinove u Peć, kada su bili mali, fotografisali ih, i zavetovali ih da nikada ne zaborave korene, ali i da te uspomene prenose na svoju decu… Mi, Pećanci nismo bili svesni u potpunosti u kakvoj lepoti i u kakvoj svetoj zemlji smo bili rođeni i u njoj živeli. Kada utkamo to bogatstvo i tu svetost u naša srca i naše pamćenje, tada će nas to pamćenje bodriti i oplemenjivati. Prosvetliti i osvešćivati. Žalosno je koliko je malo Srba posetilo i upoznalo Kosovo i Metohiju. Žalosno je koliko nam je sve bilo preče da pokažemo naraštajima nego našu kolevku i naše svetinje.

„ANĐELI“
Marina Rajević Savić kaže da bi bila srećna da se u srpskim porodicama neguju zdravi odnosi i rađa što više dece, a da mladi što manje odlaze iz zemlje. To će biti okosnica njene kultne emisije „Dok anđeli spavaju“, kada se ovaj serijal bude emitovao na televiziji Hram.

TELEVIZIJA ISTINE
NA televiziji „Hram“, koja će večeras, početi emitovanje iz studija Hrama Svetog Save, tećiće i emisija Marine Rajević Savić „Dok anđeli spavaju“. Ona je jedan od urednika ove, nove televizije, koja počinje sa radom u organizaciji Patrijaršije SPC. – Cilj nam je da razvijamo svest o vrednosti naroda kojem pripadamo, da upoznamo najpre svoju okolinu, svoju prošlost i tradiciju – kaže Marina. – Da negujemo svoje osobenosti, jezik i ćirilično pismo. Naravno, i ispravan govor i pravopis.

ZAŠTO POVERENjE „NOVOSTIMA“
– Opredelili smo se da govorimo za božićni broj „Novosti“ pre svega zato što vaš list neguje ljubav prema čoveku, u akciji „Najplemenitiji podvig godine“ – kaže Marina Rajević Savić. – Gajite, decenijama, jednu akciju, dosad najlepšu u našem novinarstvu, kojom slavite čoveka, njegovu plemenitost i dobrotu, ističete ljude koji su spremni da svoj život založe za spas drugoga. Nema boljeg putokaza koji upućuje da budemo bolji nego što jesmo.

Izvor: Novosti

Author: KvCafe