Miloš Crnjanski o Svetom Savi

O Bogojavljenju, bugarski patrijarh — kako Teodosija beleži — „pretpostavljajući“ Savu, molio ga je da odsluži svetu službu. Sava je te godine u Bugarskoj osvetio bogojavljensku krstionicu. On je svojom rukom škropio, tog dana „cara i sve i sve koji su bili“. Posle crkvene svečanosti počašćen je kao visoki gost za trpezom carevom, zajedno sa bugarskim patrijarhom.

Nema sumnje da je Sava, posle tog dugog i teškog putovanja po Aziji, a svakako i posle duševnih potreba koje je mogao imati u svome radu na poboljšanju političke situacije svojih sinovaca, bio teško umoran i iznemogao. Njegov odmor u Bugarskoj sve se više odugovlačio.

U dvorskom životu, ispunjenom lovovima u dalekim šumama i planinama, kao i burnim svečanostima, uobičajenim kod bugarskih boljara, svakako već nije učestvovao. Davno je bilo prošlo ono vreme kada ga je arhiepiskop ohridski optuživao, da živi životom kondotijera, i teokrate u raskošnom oklopu.

Car bugarski, polazio je da lovi zver u podgorju i, pre no što je krenuo, pokušao je da svog rođaka zadrži kod sebe, na duže vreme. „Zbog zimnje nevolje — veli Teodosija da je car govorio — prebudi s nama kao u svom domu čak do Vaskresenja Hristova i kad potom bude pogodno vreme otići ćeš u svoju zemlju“.

Tako je Sveti Sava prezimio u Trnovu, služen bugarskim dvorjanima i velikašima. Asen stavio mu je na raspoloženje i poklone i zlato da njima daruje one koji su mu dolazili, jer se o njemu beše pročulo, da ga mole i da mu traže blagoslov. „Radujući se — veli Teodosija — pošto je uspeo da starog arhiepiskopa, koji beše obišao dobar deo tada poznatoga sveta, zadrži u svom domu, Asen II pošao je sa svojim velmožama u lovove.“

Ali je iznemoglom Savi, posle odlaska careva, u tim zimskim snežnim danima, došlo doba da umire. Zima je te godine u Bugarskoj bila jaka, a žalost života i oslabelost iznurenog tela Savinog već tolika, da nije mogao izdržati te hladnoće, posle onolikih žarkih žega azijskih pustinja. Naslutivši da će umreti u Bugarskoj, sin Nemanjin mirno je i pribrano rešavao o poslednjim svojim potrebama. Njegovu pratnju i učenike, sa kojima je putovao beše slabo zdravlje Savino uznemirilo, ali ih on prizva i naredi im da popišu sve svete i časne stvari koje behu pokupovali i sabrali u Palestini i Siriji, u Egiptu i u Vavilonu. Arhiepiskop koji je u Srbiju dovodio slikare i „mramornike“, sa kojim su došli na dvor raških kraljeva i mnogi učeni teolozi toga doba, brinuo je i na svom poslednjem času o duhovnim potrebama svoje zemlje i svoga naroda, uzvišenim, prema shvatanju onoga vremena. Tako je, dan-dva pre no što će umreti, posmatrao, kako u Srbiju polazi dugi karavan njegove pošiljke „odežda svećenstva i svećnjaka zlatkovanih i biserom ukrašenih i drugih sasuda crkvenih, mnogo moćiju svetih“. Samo onaj ko poznaje, posle tolikih mutnih stoleća i turskih pljačkanja, divne ostatke tog srednjevekovnog bogatstva srpskih manastira i crkava, od kojih su svakako samo najređi i ne najraskošniji, sačuvani do XVII veka, pri povlačenju srpskom u naše, zapadne krajeve, može slutiti veliku vrednost, sa gledišta istorije umetnosti, koju Savin skupljački rad, u to doba, predstavlja.

Sa dubokom verom da je duša moćna i kroz daljine, on šalje poslednji „mir“ raškom kralju, sinovcu svom i arhiepiskopu Arseniju, nasledniku njegovom u Srbiji. Ali pri tom poslednjem svom, državničkom, obredu, koji je sad već dolazio kao sa nekog drugog sveta, sin Nemanje, — to životopisci izričito podvlače — šalje molitvu „mira“ i „svoj zemlji ljudi svojih“. U podacima o Svetom Savi i u pisanju njegovih učenika, već u to rano doba srednjevekovnih stoleća izrazito se ponavljaju misli rodoljublja. Na poslednjem času, tome teologu i poznavaocu dogmata, prvom srpskom arhiepiskopu, na duši je misao, koja se može slobodno nazvati: Srbija.

Većinu učenika svojih uputio je u Srbiju sa tim svojim darovima, a „malo njih“ sa njim ostadoše. Zatim je obavio poslednju ceremoniju darivanja bugarske kamenjem ukrašene stvari crkvene. U poslednjem trenutku, saziva sirotinju i daruje sve što ima. Tek kada ništa nije kod sebe ostavio — veli životopisac — tek kada je sve razdao, povukao se u svoju samoću. Videvši da će umreti, on je video i tihu radost svoju što mu se želja ispunjava, a tu želju jasno su nam sačuvali izvori. Ona je mistična i teološka, monaška, ali karakteristična za Nemanjinog sina. Sava — kaže knjiga starostavna — „pohvaljivaše Boga što hoće da primi duh njegov u tuđim stranama.“

Joakim, bugarski patrijarh, videvši da će im gost još tih, zimskih dana, umreti, želeo je da se to javi caru u lovu. Ali je kod Save već bila nastupila ona žudnja odlaska od svega zemaljskog i ljudskog, rastanka od svih i svakoga, koja vuče, otkad je sveta i veka, sve velike duše, pred smrt, u samoću gde nemaju svoga nikoga. „Otidi u svoju ćeliju i ne smetaj mi da u tišini duh svoj predam Gospodu“ — bile su poslednje reči prvog srpskog arhiepiskopa, gorke, ali uzvišene u svojoj tišini.

Na samrti, u snežno jutro, daleko od celog svoga života. Sava izdiše mirno i radosno. Nemoguće je čitati bez potresenosti na tom mestu životopisca koji zapisuje žalosno! „kao da mu dođoše neki odavno mu dragi saigrači, Sava bi veseo duhom, svetao i u licu neiskazano se pokazivaše.“

Ono što sin Nemanje na samrti nije bio odredio, to je bilo pitanje: gde da mu telo počiva? Patrijarh bugarski, sa velmožama i visokim sveštenstvom, bio je u neodumici gde da Svetoga sahrane. Asen II, kada u lovu doznade za smrt svoga rođaka, „mnogo je negodovao na patrijarha, što je utajio bolest Savinu od njega.“

Po želji bugarskog cara, srpski arhiepiskop sahranjen je u Trnovu, u manastiru koji je Asen II bio sazidao. Njegova sahrana izvršena je velikom svečanošću, a car je lično, pri tom pogrebu, razdao čitavo blago siromasima. Na grobu Savinom Asen II podigao je raskošnu grobnicu i pokrio je grob carskom bagrenicom“, osetivši i dinastički značaj, na Balkanu, svoga rođaka.

U Srbiji, međutim, Savinom smrću najviše beše potresena pravoslavna crkva. Molba da se njegovo telo prenese u otačastvo potekla je, izgleda, iz patrijaršije, njegovog naslednika Arsenija. Vezan uspomenama, i lično, za prvog arhiepiskopa, Arsenije, koji je sebe smatrao njegovim neposrednim učenikom, molio je Vladislava da ne ostavlja „oca njinoga“ koji je podneo „mnoge podvige i bezbrojne trude radi srpske zemlje“ da leži van svojega otačastva. Već tada, Arsenije smatra Savu, za tvorca crkve i kraljevstva i svih ustava i zakona pravoslavlja.

Njegova misija na dvoru imala je uspeha. Kralj Vladislav, pri kraju godine, šalje jednog od najčasnijih njegovih velmoža u Bugarsku, svome tastu, da izmole prenos tela Savina.

Ne može se sumnjati u iskrenost žalosti Asena II, kad je video da će morati da dozvoli prenos tela svoga gosta i prijatelja. Njegovo mišljenje bilo je da bi Vladislav imao prava da traži da mu izda telo Savino, kad bi ležao „bez časti i bez pažnje“, ali pošto je Sava umro kod njega „kao što bi i među njima“ i pošto Savino telo leži u crkvi „i sa velikom počašću“, ne bi trebalo da traže prenos njegovog tela u Srbiju. U svakom slučaju, pri molbi prvog izaslanstva Vladislavljevog, Asen II odbio je da ispuni molbu Srbalja.

Ali je Vladislav, koji je i sam sa godinama naginjao misticizmu, kao i njegov stariji brat, sa kojim se nekada, mrzeo i krvio, već bio dirnut mišlju da svog strica, u tuđoj zemlji, ne ostavlja. Njegovo izaslanstvo, brojnije i uglednije, ponovo se javlja na bugarskom dvoru i moli za prenos tela Savina, a car se poče nedoumevati.

Zanimljiv je podatak, u životopisu monaha Teodosija, da je stvar prelomilo zlato, jer Vladislav podmiti bugarske velmože, patrijarha i carske savetnike. Pošto je izvršena takva diplomatska priprema, Vladislav je lično krenuo sa svojim dvorom, tastu u Bugarsku.

Tako je telo Svetoga Save svečano ispraćeno u Srbiju, nošeno srpskim episkopima i blagorodnicima. U Raškoj se — kako veli Teodosija — izlivaše narod sa svih strana da vidi sahranu Savinu i da mu se pokloni. Kroz srpsku zemlju, Savin kovčeg nosili su kralj Vladislav i njegovi blagorodnici. Vladislav je sahranio strica u velikoj crkvi vaznesenja Gospodnjeg, u njegovoj zadužbini Mileševi. Tu je počivalo sve dok ga, po predanju, 1594. godine, Sinan Paša nije preneo u Beograd na Vračar i spalio. Tako se prah Svetoga Save — kako lepo veli jedan naš pisac — rasu po celome Srpstvu.

Miloš Crnjanski, 1934.

Author: KvCafe