Miloš Šobajić: Za kulturu je globalizam poguban

Gledanje je osnova slikanja. Dok slikam ja sam u molitvi. Kao na liturgiji. Ja slikam moje strahove. U srpskom korpusu će uvek biti umetnika, to dokazujemo još od naših starih manastira do danas. Ostaje nam samo nada, a moje je duboko uverenje da je Kosovo srpsko i da će srpsko i ostati. Način na koji nam je oduzeto govori mnogo, kaže Šobajić.

„Šobajići su od sojne loze, znamenite, koja potiče iz istoimenog mesta podno manastira Ostrog, ali je veliki slikar, umetnik Miloš, rođen u Beogradu, odakle je 1970. krenuo da osvaja Pariz, a zatim i ostali svet“. Ova čestica iz biografije Miloša Šobajića putokaz je onima koji su zainteresovani da bliže upoznaju velikog srpskog, evropskog i svetskog slikara kojeg u javnom životu prati odrednica više etičke nego estetske prirode. I sa tom odrednicom da je „srpski nacionalista“, Šobajić se uspešno nosi i jednako traje u velikom umetničkom svetu.

Miloš Šobajić je rođen 1945. godine u Beogradu. Danas je dekan Fakulteta za umetnost i dizajn „Megatrend“, takođe je vanredni profesor u najvećoj kineskoj visokoj školi za primenjenu umetnost „Luxun Akademiji“ u gradu Šenjan. Pored sedamdeset samostalnih, izlagao je na četiri stotine grupnih izložbi u zemlji i svetu. O njemu je napravljen niz stranih i domaćih filmova i reportaža a bibliografski podacio umetnikovom delu upućuju na preko sedam stotina tekstova. Razgovaramo sa njim o njegovom slikarstvu i nekim aktuelnim pitanjima savremenog sveta?

Pripadate velikim slikarima čija se dela nalaze u više od dvadeset muzeja u svetu koji čuvaju samo prave vrednosti (Pariz, Amsterdam,Brisel, Atina, Koblenc, Šenjang…). Kada ste i kako osetili ili naslutili da ćete postići veliki uspeh u slikarstvu?

-Moj otac je bio moj prvi kolekcionar i sa oduševljenjem sakupljao svaki moj nacrtani papirić još kad sam bio dečak. Meni je to njegovo oduševljenje bilo čudno, ali on je taj koji me je kasnije ubedio da idem na Likovnu Akademiju i od tog trenutka sam otkrio da je u slikarstvu moja budućnost i moja sreća. Negde na sredini studija, videvši mnoge velike slikare po Evropskim muzejima silno sam poželeo da i ja pokažem šta mogu. Tako mi se tada učinilo da mogu te zamahe ruku i stopala i neke nedefinisane prostore u kojima se čovek kliza i posrće, a koje sam gledao svakodnevno u mom mozgu, da naslikam i zapanjim sebe samoga na prvom mestu. Nisam tada ipak još bio u stanju da slikam takvu sliku, ali sam je video i znao sam da ću jednog dana uspeti da je naslikam.

U Parizu ste se veoma brzo dokazali kao slikar. U „gradu umetnosti“ to je redak slučaj. Šta je bilo presudno?

-Morao sam da slikam što sam bolje mogao, kako bi preživeo i opstao. Nekima se to dopalo i eto dobrog početka. Sreća mi se u neku ruku osmehnula.

Obožavali ste renesansno slikarstvo a kasnije sebe videli kao potomka nemačkih ekspresionista. Kako je tekao taj put?

-Renesansno slikarstvo je kao lek za oči. Oduševljen sam tom čistoćom, harmonijom i blagošću i ostao do danas opčinjen ranom renesansom, pre svega, ali otišao sam u drugom pravcu, prema nečemu što je neobuzdano sa naglašenim preterivanjem, slično nemačkom ekspresionizmu, pre bi rekao pravoslavnoj ikoni, koja magnetski privlači oko posmatrača baš zbog njenog preteranog naglaska na jednom detalju.

Zašto volim Karavađa ?

Karavađo je otišao do samog vrha slikarskog iskaza, slikajući najdramatičnije slike ikad stvorene. On je velemajstor među majstorima. Divim mu se. To njegovo svetlo, tamno koje je on prvi upotrebio da bi stvorio dramu kakvu niko do tada nije naslikao me fascinira. Koliko je mir na slici jednog slikara poput Fra Anđelika iz rane renesanse, lek za oči, toliko je panika kod Karavađa, dokaz da smo živi, ali večnoj opasnosti, kaže Miloš Šobajić.

Vi ste od one „vrste“ umetnika koji imaju ogromnu, upadljivu, stvaralačku energiju. Da li je to vreme, u kome takvi umetnici stvaraju, neko drugo vreme, u koje poniru i izranjaju, a ne ono obično svakodnevno, merljivo satima, minutima…?

-Dok slikam ja sam u molitvi. Kao na liturgiji. U belini mog ateljea pokušavam da nađem onu poslednju kap talenta kojeg nemam dovoljno, kako bi dao slici energiju potrebnu za život. Tada mi je neophodna koncentracija do koje teško dolazim i samo u nekoliko blaženih ternutaka mi je potrebno da uđem u to stanje u kojem vreme prestane da postoji. Takvi trenutci su dragoceni jer su retki i bez njih ne mogu da naslikam sliku.

Oni koji Vam se istinski dive kao i umetnička kritika, kažu da Vi prepadate Vašu publiku tako što pred nju postavljate teška pitanja: Šta je zlo, kakva je sudbina posmatrača…Koliko je važno da se delo dopadne umetniku da bi se taj eho preneo i na publiku?

-Ja slikam moje strahove. Pokušavam da na platnu izmirim sve začarane strane, da im dam formu, popravim levu i desnu stranu jednačine koja je postavljena na platnu. Kako to posmatrač čita ja ne znam, ali bi voleo da oseti pre svega energiju koju mu šaljem kao lek. Odnosno voleo bi da se gledalac pred mojim delom tako oseća.

Zašto slikari (muškarci) često vole temperamentnu crvenu boju?

– Ako mislite da je crvena boja samo muška, ne bi se složio. Šta je Karmen onda? Crvena boja je energija, krv, fascinacija, ljubav, mržnja, i mnogo još osećanja bliskih strasti. To poseduju i žene i muškarci. Istina je da ja pridajem posebnu pažnju crvenoj boji.

sobajic-u-svom-beogradskom-ateljeu-1

Na čemu insistirate kod Vaših studenata, čemu ih učite, a da to ne mogu da nađu u knjigama?

-Učim ih da se ne plaše onoga što gledaju i kako će ga preneti na platno. Gledanje je osnova slikanja. Svi vidimo na naš poseban način, u tome i jeste razlika između umetnika. Podržavam svačiji pogled, samo kod studenata pokušavam da ga sinhronizujem sa njegovom rukom koja crta ono što njegovo oko gleda. To je prapočetak slikarstva. Posle prve lekcije dolazi do problema. Pikaso je rekao da su svi talentovani do trideset i pete godine i da svi obećavaju…Ali šta posle? Razgovor, dugi razgovori su neophodni da bi se došlo do nekih zaključaka. Umetnost je toliko lična stvar, da je teško nekoga naučiti bilo šta u tom domenu. Razgovor i upoređivanja su jedini put do nekih zaključaka.

Kakvi su srpski talenti danas, a kakvi studenti u Kini gde takođe predajete? U čemu je razlika?

-Kod nas ima puno talentovanih ljudi iz raznih oblasti, iz sporta, matematike, biznisa, književnosti, pa i lopovluka, a i slikarstva. Ko dokle stigne, zavisiće od niza faktora ali siguran sam da će u srpskom korpusu uvek biti umetnika. To dokazujemo još od naših starih manastira do danas. Kinezi su ogroman narod. Njihovo slikarstvo je staro 5000 godina. Bilo je repetitivno milenijumima u večnom ponavljanju iste teme obrađivane na isti način. Poslednjih decenija oni prolaze u sasvim novu fazu iz koje će se sigurno roditi nešto posve originalno. U to sam ubeđen. Država Kina stoji sa velikim parama iza svojih umetnika i podržava ih na svetskom planu, što nažalost nije slučaj sa srpskim umetnicima. Mislim da je to fundamentalna razlika između nas i njih.

Centrala tema Vaše umetnosti je čovek. Kakva je budućnost čovečanstva kada su u pitanju odnosi među ljudima, ako je od svega najvažniji odnos sa onima koje volimo i koji vole nas?

-Uvek sam slikao čoveka. U početku sam ga slikao u gomilama , koje su se smanjivale do grupnih portreta, pa ga najzad postavio u sobu, sasvim smog, da bi ga potom eliminisao i slikao samo njegov trag kojeg ostavlja prolazeći kroz neki prostor. Mislim da nam je to sudbina. O bližnjima na mojim slikama nema reči, isto kao što nema žena na mojim platnima. Bližnji i žene su suviše krhka i draga bića i o njima kod mene na slikama i skulpturama, ni reči, što ne znači da moju Draganu, koju obožavam, ne držim najdublje u mom srcu.

Kakav je Vaš odgovor na pitanje „Zašto je moj bližnji sve dalje od mene“ s obzirom da volite čoveka?

-Ono što su nekad bila božanstva, anđeli i sveci, danas ih možemo svakog časa gledati i uvećane na ogromnim reklamama ili TV ekranima, koje su sastavni deo našeg života. Oni nam se obraćaju sa osmehom, sa lažnim obećanjima i to su postali naši idoli, naša svetinja, naši bližnji, kako rekoste. Mi nemamo više vremena da se bavimo sobom. Mi možemio samo da posmatramo naš usamljeni trag kojeg ostavljamo za sobom.

Veliki zamah“, sinonim za Šobajićevu sliku

-Miloš Šobajić poseduje ogromno likovno-umetničko iskustvo, razvijeno i brušeno na stalnim sukobima kreativne svesti sa globalnom stvarnošću sveta i stvarnošću umetnosti. On je, reklo bi se, tipičan predstavnik onih tendencija unutar umetnosti koje nastavljaju tradiciju evropske avangarde u njenoj težnji da likovni jezik prevede iz stanja čistog estetizma u supstancu kritičkog odnosa prema obesmišljenoj stvarnosti sveta. Njegova slika se određuje pojmovima kao što su dinamika, ritam, pokret, veliki zamah, neuhvatljivo kretanje, žestina gesta. Njegova skulptura kao agresivna činjenica prostora koja narušava ravnotežu ispraznog odnosa duha i fizičkog sveta. I zato se slika i skulptura prožimaju, spajaju i osmišljavaju kao medijska celovitost.

Samu tematsku osnovu svojih slika najbolje je objasnio sam autor u jednom pismu: „ Kupatila, odnosno lavaboi su za mene već stara tema i očigledno ne mogu ih se otresti. To je kao prilaz čistom, opranom, sterilizovanom. Kao da se čistimo od prljavog u životu, kao Pontije Pilat. U velikom iskoraku prilazimo, skoro iščašeni, tom lavabou u raznim satima dana. U sumrak, u zoru, a uvek sa istom i jednom željom da dodirnemo nešto čisto…“ Ovako o Milošu Šobajiću piše Sreto Bošnjak, likovni kritičar.

Kako gledate na sivilo civilizacije, socijalnu bedu, i u kakvoj je ona vezi sa novim svetskim poretkom? Kakva je ovo demokratija danas i šta je sa ljudskim pravima?

-Novi svetski poredak je verovatno dobar u ekonomiji, jer omogućava da izaberete ili kupite bolji i jevtiniji proizvod, nezavisno gde ste na planeti. Za kulturu je globalizam poguban. Posebno za kulturu malih naroda kao što je Srbija, jer ne prihvata individualnog stvaraoca, koji je po definiciji subverzivan i šteti jednoumlju apsolutne vlasti, kojoj je slogan, svi smo mi umetnici, odnosno ako smo svi umetnici, umetnik u onom klasičnom smislu kao autentični i samostalni mislilac, više ne postoji. Demokratija je vlast dobro organizovane manjine nad većinom, a ljudska prava su dozvoljena u onoj meri koja ne remeti status dobro organizovane manjine na vlasti.

Član ste Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Da li ste i koliko mogli da pomerite stvari sa mrtve tačke?

-Kao što vidite, nisam uspeo baš ništa po tom pitanju da pomognem ali naša zajednička i velika satisfakcija je postojanje jake i stabilne Republike Srpske. To je velika pobeda.

Da li ste imali priliku da kažete svetu bar delić istine o Kosovu i Metohiji?

-Naravno da sam razgovarao sa prijateljima i neprijateljima o Kosovu. Koliko sam uspeo da im prenesem moja osećanja i istorijske činjenice, ne znam?

Ako je „umetnost najveća politika“, kakva je perspektiva „Briselskog dijaloga“ iz Vašeg ugla?

-O Briselskim razgovorima nisam dovoljno informisan, kao uostalom ni cela naša javnost. Ostaje nam samo nada, a moje duboko uverenje je da je Kosovo srpsko i da će srpsko i ostati. Način na koji nam je oteto govori puno.

Prijatelj ste sa Peterom Handkeom koji često dolazi Srbima na Kosovu i Metohiji. Da li biste napravili izložbu u nekom od lepih galerijskih prostora Srpskih kulturnih centara, koji nisu zamrli već su sve življi uprkos svim pretnjama i strahovima?

-Peter Handke je pisao tekst za veliku monografiju o mom radu, koja je pre petnaest godina objavljena u Parizu. On je izuzetan čovek, sa neverovatnom hrabrošću i samopouzdanjem. Uvek se zapanjujem tako hrabrim stavom tog velikog pisca, kojeg sa radošću viđam ali nažalost dosta retko. Naravno da bih sa velikom radošću video jednu moju izložbu na Kosovu. Niko me do sada nije zvao. Došao bi sa Draganom, mojom suprugom vrlo rado. Ona bi sigurno jako volela da napravi resital uz moju izložbu.

Pre dve godine izašla je iz štampe nova monografija o Vama?

-Da objavljena je u Londonu kod izdavača, Filip Vilson Publisher, a tekst je napisao njihov čuveni kritičar Edvard Lusi Smit, i to je bio za mene divan događaj, jer sam tom monografijom prvi put zakoračio u englesko govorno područje, koje obuhvata pola planete. Idemo dalje i osećam da sam tek na pola mog radnog puta. Vidimo se na Kosovu.

 

Autor: Slavica Đukić
Izvor: Prištinsko JEDINSTVO

Author: KvCafe