Najučenija žena na Balkanu

Prva dama doktor nauka u našoj zemlji. Bila je jedna od naših vodećih mislilaca, objavila je 400 naučnih studija, ali je njen rad u otadžbini sve vreme osporavan. Hapsio je Gestapo, a posle rata i OZNA. Ksenija Atanasijević.

Nikada nije bila lepa, ali je imala ženstveni šarm i umela je da se otmeno odene. Vrlo vižljiva i slabačka, ostavljala je utisak dame koja živi samo za smisao i koja je iznad čisto ženskih kaprica i koketerije, a uz to je vrlo prirodna i simpatična. Ovako je Milan Jovanović Stojmirović, novinar i diplomata, opisao prvu Srpkinju doktora nauka. Ksenija Atanasijević ušla je u istoriju kao prva žena koja je, 1922. godine, doktorirala na Beogradskom univerzitetu. Bila je jedna od naših najvećih mislilaca, objavila je 400 naučnih studija i rasprava, prevodila je klasična filozofska dela, borila se za prava dama, dobijala pozive da predaje u inostranstvu, ali je njen rad u otadžbini sve vreme osporavan. Jer je bila žena.

Bila je marljiva gimnazijalka, a potom studentkinja filozofije kod profesora Branislava ksenija atanasijevićPetronijevića, koji je važio za „strah i trepet“. I Ksenija se u jednom pismu žalila prijateljici da su njegova predavanja fiziološki neizdrživa, pa studenti padaju u nesvest. I kako to ponekad biva, taj isti cenjeni, ali strogi Petronijević, prepoznaje Ksenijin dar i neformalno je proglašava svojom naslednicom. Bio je to prvi susret tadašnje stanarke Svetogorske ulice sa čaršijskom zavišću, koja će je pratiti do kraja života. Kao prašinu, „vetar“ je počeo da raznosi priče o njenoj ljubavnoj vezi sa Petronijevićem. Posle diplome osnovnih studija, Ksenija se usavršava u Parizu i Ženevi. Imala je 28 godina kada je odbranila doktorsku disertaciju „Brunovo učenje o najmanjem“. Bio je prepun amfiteatar tog dana kada je prvi put u istoriji kandidat bila – žena. U komisiji su osim Petronijevića, sedeli i Milutin Milanković, Dragiša Đurić, Veselin Čajkanović i Nikola Popović. S namerom da istaknu kako je Ksenija „pametna kao muškarac“, Petronijević i Milanković su postavili pitanje: „Kolega, da li je sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?“

Briljantna biografija ostala je da čeka da je neko nagradi. Velika većina profesora bila je protiv da Ksenija postane docent. Iako je postojalo zvanično obrazloženje za ovu odbijenicu, istina je bila jasna – problem je u polu. Profesor dr Miloš Trivunac na sednicama Univerzitetskog veća javno je opominjao: „U nekim krajevima u Srbiji žene i dalje ljube u ruku i mlađe muškarce, a vi hoćete da katedru docenta date jednoj mladoj devojci“. Čekajući bolje sutra, Ksenija ne gubi vreme. Piše, drži filozofska predavanja i puni sale, predaje u gimnaziji… A, onda joj se zaslužena sreća najzad osmehnula, kada je izabrana za docenta Filozofskog fakulteta. Dogodilo se to na razočaranje većine, ali na radost nekih velikana, poput Jovana Cvijića i Mike Alasa. Etnolog Tihomir Đorđević pozdravio ju je rečima: „Čestitam vam gospođice, ušli ste u pakao“.

Posle četiri godine docentskog rada, Savet fakulteta ju je izabrao za vanrednog profesora, ali je odluku moralo da potvrdi Univerzitetsko veće. Međutim, tada zvanično počinje njen „progon“, kojem je, da li zbog ljubavne osvete ili potrebe da otkloni svaku sumnju o njihovoj vezi, „kumovao“ niko drugi do dr Petronijević. Ksenijin izbor je poništen, optužena je za plagijat, jer je, pisalo je, u jednom članku citirala izvesnog autora, a nije navela njegovo ime i naziv dela. Kasnije, kada je ponovo podnela dokumenta, zamereno joj je da se nedovoljno učtivo javlja pojedinim profesorima i da drugim autorima piše polemičke tekstove protiv kolega. Izmučena borbom protiv vetrenjača, 1936. godine napušta univerzitetsku karijeru, u trenutku kada Enciklopedija Britanika uvršćuje njen rad na spisak relevantne literature za proučavanje ličnosti i dela Đordana Bruna.

Kada je počeo Drugi svetski rat, Ksenija ponovo drži filozofska predavanja, ali prihvata i poziv prosvetne vlasti. Radi u Ministarstvu prosvete, potom u Univerzitetskoj, pa u Narodnoj biblioteci. Međutim, borbenost i nagon za pravdom sve vreme joj ne daju mira. Pre rata staje u odbranu Jevreja, odbija da potpiše „Apel srpskom narodu“ beogradskih intelektualaca, Gestapo je hapsi. Lisice joj, posle rata, stavlja i OZNA. Njen bivši kolega, profesor Dušan Nedeljković, sada je dekan Filozofskog fakulteta i predsednik Komisije za ratne zločine, koji za Kseniju traži smrtnu kaznu. Iz zatvora je, ipak, puštaju „samo“ uz kaznu gubitka građanskih časti, a sve njene knjige stavljaju se na listu zabranjenih. Bilo je to novo poglavlje u njenom životu, ali ni tada ne gubi volju da piše, prevodi, predaje. U poznim godinama udala se za udovca dr Milana Markovića, poznatog rendgenologa.
Ksenija je 1981. godine umrla od moždanog udara i sahranjena na Novom groblju u Beogradu. Grobnica je posle nekoliko godina prekopana, jer jedna od naših najvećih intelektualaca nije imala potomke. Niko nije plaćao održavanje groba Ksenije Atanasijević…

Izvor: Novi Polis

Author: KvCafe