Poniženje srpskog naroda teže je i od bombardovanja

Legendu srpskog glumišta Milana Laneta Gutovića, već godinama javnost poistovećuje sa Šojićem koji je prototip univerzalne političke vucibatine. Gutović za magazin Tabloid govori između ostalog i o ovom fenomenu:

– Smejati se takvim tipovima je normalno, ali koliko je dobro što je on deo naše stvarnosti? On je davno postao deo naše stvarnosti, ali najtragičnije je što je on produkt te stvarnosti. Nije se Šojić pojavio odjednom. On je decenijama negovan. Mislim da je prestao da bude deo mašte pisca. On je postao deo stvarnosti gledaoca.

lane-unutra

Milan Lane Gutović, nikada nije bio samo glumac nego i javna ličnost koja učestvuje u društvenom životu. Zato danas kaže da ga itekako dotiču patnje našeg naroda. Poslednje takve patnje, kad su majske poplave krenule, posebno su ga pogodile.

– Preko noći Beograd je postao grad beskućnika koji čekaju državnu milostinju. Beograd je i pre poplava bio grad beskućnika. Ovo što nam se sada pokazalo kao poplava, Srbiju je pogađalo, a Beograd punilo beskućnicima kao „Milosrdni anđeo“ pa kao „Oluja“ itd… Sa prirodnim katastrofama moram da se pomirim, ali se još teško navikavam na ‘nesebične pomoći’ onih koji su na tu istu Srbiju slali nemilosrdne anđele i Beograd punili beskućnicima. Mislim da bi se jedan broj beskućnika rado odrekao pomoći sa te strane. Posle ove izjave je jasno da od mene nikada političar neće biti.

Verujete li da će novac uplaćen na račun Vlade Srbije za poplavljene, zaista stići do ugroženog stanovništva?

– Pošto je krađa kod nas prestala da bude krivično delo i u našem folkloru se tretira kao disciplina, sumnjam da će svaka uplata zaista doći do ugroženih.

Godinama smo verovali da srpska mladost hrli u svet za „boljim životom“, ali njihova požrtvovanost i solidarnost prilikom poplava, mnoge je zadivila ali i postidela, zar ne?

– Naravno. Divio sam se tim mladićima i devojkama u vreme poplave a velika i herojska dela iz istorije Srbije postajala su mi jasnija i verovatnija.

Koliko je Srbiji zaista potreban „Beograd na vodi“, kad je malo falilo da Beograd bude „pod vodom?“

– Treba naglasiti da projekat „Beograd na vodi“ ne odiše nekom svežinom. Mnoge vlade pre ove su se zanosile tom idejom. Možda je važno primetiti da je gradnja već počela dizanjem pruge na obali Save. Ta pruga nije bila u funkciji godinama i njenim rušenjem ništa nije počelo, tačnije: nije počela gradnja ali su se nastavile obmane javnosti. Srbija ima problem malog nataliteta i slabe naseljenosti cele države, a prenaseljenosti Beograda. Ovim projektom bi se omogućilo da i ostatak Srbije nagrne u Beograd.

Na žalost, živimo u partijskoj državi u kojoj napreduju samo politički opredeljeni. Kako uopšte opstaju neopredeljeni ljudi poput Vas?

– Oni koji žive od „opredeljenosti“ karijere i živote vezuju za nešto, jer nisu u stanju sami da žive. Pošto živim sam i uživam u svojoj „neopredeljenosti“ napredovanje mi nije važno.

Da li Vas je začudio muk „kulturne javnosti“ tokom događanja oko Kosova!?

– Kulturna javnost bi morala sinhronizovano sa akademijom nauka da deluje na kolektivnu svest nacije. To se ne događa. Nekako sam došao do saznanja zašto je tako. Srbi senilnost akademika tretiraju kao povredu na radu. A akademici umesto da budu savest vremena u kome nema savesti, da budu vodiči naciji na raskršćima i lek protiv besnila duha, našli su utočište u preopširnosti, drugi u gluposti, a ostatak je trampio svoju savest za sigurnost. Oni koji bi morali da budu duhovni u svome telu, postali su telesni u svome duhu. Zato mnogi među besmrtnicima treba da odu na groblja, kleknu i izvinu se pokojnicima čija mesta greškom ne zauzimaju. Ovo važi i za kulturnu javnost.

Status Kosova je bolna tačka svih Srba, ma gde živeli. Kako bi voleo da vidiš njegovu budućnost?

– Voleo bih da se nikada ne zaboravi mit o Kosovu i da preko toga mita sazreva cela nacija i generacije koje dolaze. Voleo bih da Kosovo opet bude srpsko. Ovo su samo moja maštanja, a ne viđenje budućnosti. Danas na KIM – u poludivlja plemena sa visokom tehnologijom i velikim novcem od droge gutaju prostor i vreme. Ta plemena imaju i najviše doktora nauka po kvadratnom kilometru koji tečno govore engleski. Postoji priča o autobusu punom putnika koji se zaustavlja u Prištini. Šofer kaže putnicima: „Ko želi da jede – neka jede! Ko želi da pije – neka pije! A, ko želi da doktorira – neka doktorira! Zadržavamo se 15 minuta…“.

milan-lane-gutovic-kriticno-1328585176-88291

Do koje mere jednog Srbina dotiče problem Kosova?

– Pa i ovde sude osumnjičenima za šverc droge. I ovde se kupuju, falsifikuju i prepisuju diplome i doktorati kao i na Kosovu. Prirodno je da Srbina više dotiču srpski, nego kosovski problemi. Kada smo kod diploma navodim tekst koji pamtim odavno: „Jugoslavija ima 20 miliona stanovnika, 6 miliona nepismenih, 12 miliona polupismenih, a ostalo su akademici.“ Ova šala govori da je inflacija diploma i titula davno počela.

Da je kojim slučajem Žuta kuća u Srbiji, ceo svet bi brujao o tome. Kakvo je ovo licemerje i selektivna pravičnost kada su Srbi u pitanju!?

– Srbi nisu u skladu sa ambicijama nekog etablišmenta. Zbog toga predviđaju da će srpski jezik postati „mrtav jezik“ jer njime neće imati ko da govori. Da bi se takvi ciljevi, kao što je uništenje jedne nacije postigli, potrebne su predradnje: tom narodu treba uništiti jezik i pismo. Heroje tretirati kao kriminalce i poslati ih u zatvor da bi se generacije koje dolaze ubedile da se više isplati biti porobljen. Obrukati sveštenike kao nosioce vere. Uništiti vojsku policiju i uniziti ljude koji vode narod. Često se to radi nežno, a ponekad drsko.

Navešću jedan primer: Deklaraciju o Kosovu je naš ministar inostranih poslova Vuk Jeremić spremao mesecima i obišao zemljinu kuglu, da bi deklaracija imala odgovarajuću težinu. Predsednika Tadića, koji je trebalo tu deklaraciju da pročita pred UN je u Njujorku, presrela je jedna činovnica po imenu Ešton. Uzela mu je deklaraciju, preuredila kako je ona mislila da treba da bude i vratila je našem tadašnjem predsedniku, da je on kao svoju deklaraciju pročita. Predsednik Tadić je takvu ništavnu deklaraciju pročitao. Mislim da je to poniženje i tragedija srpskog naroda, za mene, teža od bombardovanja.

Gde su te naše, a svetske nevladine organizacije, borci za ljudska prava i opštu sreću?

– Nevladine organizacije ne pominjem jer spadaju u civilno-vojni korpus infiltriran u našu zemlju i njihove reakcije su primerene zadatku.

Politički protivnici naprednjaka kažu da je krst Srbije potežak za njenog današnjeg predsednika.

– Nisam toliko hipnotisan da bez rezerve verujem predsedniku. Znam da je uporan i radan. U te osobine ne verujem jer mi je to On rekao na televiziji, već sam ih prepoznao kada je bio gost u emisiji koju sam vodio. Sumnjam da su ove osobine dovoljne da se taj krst ponese, ali pretpostavka je da predsednik ima i skrivene vrednosti koje tek treba da nam pokaže.

U razgovoru pre izbora, na moje pitanje koga biste voleli da vidite na čelu Srbije, rekli ste: „Čoveka koji bi otprilike trebalo da ima osobine koje žene traže od svojih muževa. Da bude Tarzan sa diplomom filosofskog fakulteta“. Zato Vas sada pitam – ima li Srbija takvog čoveka?

– Srbija ima problema i sa Tarzanima a i sa diplomama. Jedino još uvek imamo višak filozofa. Stranke poražene na prethodnim izborima gledaju da zagorčaju život strankama koje su sada na vlasti. Reklo bi se: „Niz legitimnih svinjarija“. Naviknut na tu klimu prihvatam je kao normalnu mada nije normalna. Evo zbog čega: Stranke koje nisu više na vlasti precizno su nas obavestile da sve što rade, rade za „dobro naroda“, a isti program „Dobro naroda“, ima i nova vlast. Pa ako im programi nisu suprotstavljeni imaju isti cilj, što se svađaju? Ipak nije normalno da se oni koji se bore za isti cilj svađaju.

Nije li srpski narod prezasićen lekcijama o nezdravom nacionalizmu, reformama i ulasku u Evropu!?

– Srbi su već davno time bili prezasićeni, a sada su zgađeni nad tim tezama, temama i idejama. Mislim da bi referendum o ulasku u uniju bio porazan po tu evropsku ideju.

Koliko je stanje u srpskim pozorištima ogledalo vlasti u Srbiji, gde kao što vidimo, sve zavisi od samovolje pojedinaca?

– Pozorišta su na tako niskom nivou da se o njima već i ne govori. Možda ste primetili da odavno niko iz pozorišta i ne gubi vreme na vapaje o pomoći. Mi smo otpisani. Figurativno rečeno; prešli smo u hibernaciju i čekamo neko povoljnije vreme i klimu da opet oživimo.

Govori se o povratku gospodina Šešelja iz Haga. Kako gledate na to?

– Gospodin Šešelj je više od decenije zatvoren i nije mu za to vreme dokazana ni jedna krivica sem vređanja „dostojanstva“ suda. Ta krivica gospodinu Šešelju lepo stoji, a meni lično godi. Ne znam o kom „dostojanstvu“ toga suda bi mogao da govorim, ali bi se moglo dugo govoriti o sramoti evropskog pravosuđa.

Smatrate li da će se politička scena Srbije njegovim povratkom izmeniti?

– Verujem u to jer je gospodin Šešelj harizmatična ličnost. Mislim da će njegovim povratkom nekoliko političara i partija otići u istoriju, a doček na aerodromu će pokazati da dobijamo novoga lidera.

Kako gledate na naše odnose sa Rusijom? Mislite li da bi pozicija Srbije bila izmenjena ako bi vlada drugačije reagovala?

– Mislim da vlada reaguje logično. Rusija je veliki prijatelj Srbije i tako se i ponaša. Ako bi Srbija nastavila politiku ulagivanja Evropi mislim da bi učinila fatalnu grešku koja bi sve koštala.

.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Izvor: Tabloid, broj 314, jul 2о14.

Author: KvCafe