SAVA ROSIĆ: Čuvajmo onu iskru božanskog koju svako od nas u sebi nosi

„Sve se sada vidi u drugačijem svetlu, puni novim smislom. I kada danas vidim umetnike i akademike ogorčene, uvređene na zemlju i narod, kao da im je nešto zakinuto, zapanjen sam – da li oni uopšte žive? Ili samo izračunavaju gubitke? I čini mi se da ti ljudi, okusivši zapadni odnos prema svetu, nisu uspeli da s tim izađu pa kraj, nisu ga „probavili“ već se razboleli. Želeo bih da im pomognem.“
(„Manipulacija svešću“ – Prof. dr Sergej Kara-Murza)

BILjANA DIKOVIĆ: Na sajtu srpska.ru, sa kojim sarađujete, urednica ste odeljka „srpski“. Tu piše i Vaša kratka biografija: „Rođena 1951. godine u Beogradu. Penzionerka. Na Moskovskom državnom univerzitetu „M.V. Lomonosov“ diplomirala s odličnim uspehom 1976. godine. Prevela knjige V.N. Trubina, A.A. Zinovjeva, A.N. Tolstoja, A.G. Dugina, S.G. Kara-Murze, G.G. Dljasina, J.N. Voznesenske, Marije Semjonove. Sem toga, objavljivani prevodi A.I. Solženjicina, cara Ivana Groznog, ruskih narodnih bajki i poezije Puškina, Bloka, Majakovskog, Čukovskog, Maršaka. Dugogodišnji član Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije“. Da li ima nešto što biste dodali?

SAVA ROSIĆ: U Rusiji su objavljene knjige sa mojim prevodima transkripata haške sudanije (uvodni deo odbrane Slobodana Miloševića, svedočenja akademikâ Koste Mihajlovića i Mihajla Markovića, i završna reč Vojislava Šešelja). Bilo mi je jako teško, pošto nema dobrog pravnog rečnika, a i teže je prevoditi na strani jezik. Međutim, stalno sam mislila na naše junake prepuštene na milost i nemilost agresorima, kojima makar na taj način mogu da se odužim za to što su nas branili i odbranili. Nažalost, prilike su takve da jedino Rusi mogu da im pomognu.
Potrudila sam se da na vrhunskom svetskom univerzitetu kao Srpkinja napišem dostojan diplomski rad. Pošlo mi je za rukom da Rusima (koji svog omiljenog pesnika do tančina poznaju) obratim pažnju na još jednu sitnicu o velikom Aleksandru Puškinu. Prerađeno poglavlje iz mog diplomskog rada može se naći na internetu pod naslovom „Bjelkin, Grinjov, Vižigin“.

srbija-rusija-zastava

BILjANA DIKOVIĆ: Saradnja sa sajtom Srpska.Ru, koji vodi Aleksandar Kravčenko, rodoljub koji je iz Kazahstana došao da brani Srbe u ratu, donela je i plodove, odnosno priznanje koje ste dobili kao prevodilac?

SAVA ROSIĆ: Nagrađena sam Gramatom Bojnog udruženja „Steg“ pri Međunarodnom fondu slovenske pismenosti i kulture iz Rusije za aktivan razvoj vojno-rodoljubivog vaspitanja u Srbiji i doprinos razvoju rusko-srpskog prijateljstva. Gramatu mi je doneo Aleksandar Kravčenko, postrojio sve ukućane i svečano mi uručio. Nisam to očekivala – za taj sajt prevodim iz zahvalnosti ruskim dobrovoljcima što su se, možda i ne znajući gotovo ništa o nama, odazvali zovu srca i priskočili nam u pomoć, ojađeni zbog izostanka pomoći svoje države (doduše, tada to još nije bila ruska država).

BILjANA DIKOVIĆ: Vaš sin Petar je istoričar, završio je Moskovski državni univerzitet „M.V. Lomonosov“. Da li Vam on pomaže oko prevoda?

SAVA ROSIĆ: Mog sina od malih nogu zanima samo istorija. Odrastao je vodeći bitke na stolu plastičnim vojnicima i čitajući nimalo dečje knjige – recimo, nekoliko puta je pročitao „Moje životno delo“ maršala Aleksandra Vasiljevskog. Jednom prilikom sam zavirila u nju da vidim šta on to tako pomno „bistri“. Pročitala sam nešto poput: „drugi vod treće čete osvojio je kotu 308“ i digla ruke od daljeg čitanja. Pola godine potanko je izučavao knjigu „Borodinska bitka“ koju sam za njega teglila iz Rusije (teška je nekoliko kilograma). Srećna je okolnost što se tako rano opredelio i istrajno išao ka odbranom cilju. Sada radi u Arhivu Srbije.
Pošto nisam služila vojsku, kad god nešto iz vojne oblasti prevodim, on mi priskače u pomoć. Takođe čita i knjige koje prevedem i često mi da koristan savet ili ispravi slovnu grešku. Posebno bih istakla da je preveo na ruski knjigu odgovora sada već pokojnih generala Dušana Vilića i Boška Todorovića (u ime naše vojske) na hašku optužnicu „Za šta su optuženi“ – bolje je to učinio nego što bih ja mogla; na kraju sam jedino malo „uglačala“ prevod. Povremeno nešto napiše za sajt Senica.Ru (sajt za Ruse o Srbiji i zemljama bivše Jugoslavije), a slatko sam se smejala čitajući njegov prevod Vodiča za preživljavanje gej-parade u 7 lekcija Igora Marinkovića – ni uz najbolju volju ja tako ne bih mogla (treba znati omladinski žargon).

BILjANA DIKOVIĆ: Na čemu Vi trenutno radite?

SAVA ROSIĆ: Prevodim vrlo obimnu knjigu Andreja Tjunjajeva „Ruski Kitaj: izvoz civilizacije (multidisciplinarna istraživanja)“, koju će izdavač „Miroslav“ objaviti pre narednog leta. U njoj se, između ostalog i na osnovu rezultata DNK-genealogije, razmatra nekih 20.000 godina svetske istorije. To je moj doprinos raskrinkavanju krivotvorene istorije Slovena, uz već objavljen prevod knjige Anatolija Kljosova „Poreklo Slovena. Osvrti na DNK-genealogiju“, koja predstavlja glogov kolac za istorijske šarene laže tzv. bečko-berlinske škole, kako je zove naš istoričar Radovan Damjanović u svom „Srpsko-srpskom rečniku“ (tu izvanrednu knjigu odavno sam prevela na ruski, samo nema ko da je izda). Inače, izdavač „Miroslav“ namerava da objavi sabrana dela i Anatolija Kljosova i Andreja Tjunjajeva, koji su bili septembra 2012. u Beogradu na međunarodnoj konferenciji „Na izvorištu kulture i nauke“, a mogao bi se čitav krimić napisati o dovijanju zvaničnika za prećutkivanje njenog održavanja…

kljosovporeklo-slovena

BILjANA DIKOVIĆ: Da ne propustim da pomenem da ste za sve knjige koje ste do sada preveli utrošili značajno i danas tako dragoceno vreme, koje zaista nije malo s obzirom na obim vašeg prevodilačkog rada. Koji su to Vaši „viši ciljevi“ prema kojima merite koju knjigu i zašto prevodite?

SAVA ROSIĆ: Svi mi živimo poklonjene živote, odužujući dug precima koji su se teškom mukom i velikom požrtvovanošću izborili za to da se rodimo u svojoj zemlji. Zbog toga se i ja trudim da u ova teška vremena budem na polzu narodu svom. Sve knjige koje sam dosad prevela – sama sam odabrala, smatrajući da su nam potrebne, bilo da nam objasne savremena zbivanja, bilo da nam pruže trenutke uživanja u lepoj književnosti. I raduje me svaka knjiga koju poklonim ili prodam – pošto će se još neko napajati sa izvora koji je meni toliko dao.

BILjANA DIKOVIĆ: Prema svemu što ste do sada uradili možemo reći da gajite veliku ljubav prema Rusiji i ruskoj književnosti, šta je to što Vas vodi da tu ljubav prenesete na druge koji će u budućem vremenu čitati knjige koje ste posrbili?

SAVA ROSIĆ: Mi živimo u teška i katkad zastrašujuća vremena, nad nama se „in vivo“ sprovodi ogled uterivanja u bensedinsko tavorenje i tiho gašenje. Svaki čovek ima slobodan izbor: ili da dozvoli da ga, nemoćnog i prepuštenog, slome, ili da bude „antiprotivan“. U toj velikoj borbi ja ne umem drugačije da učestvujem, osim prevođenjem (i objavljivanjem, kad već one koji se time bave to ne zanima). Meni su Rusi pružili vrhunsko obrazovanje, moje je bilo samo da „zagrejem stolicu“ i to iskoristim. Ruski pisci su mi objasnili šta se to u svetu odigrava, i poželela sam da time „naoružam“ naše umne glave (koje možda ne znaju ruski), kako bi „potkovanije“ smišljale način „čupanja“ svih nas iz gliba. Ruski pisci su mi podarili i mnoge trenutke uživanja u lepim pričama i romanima. Zašto sve to ne bih priuštila i drugima, pogotovu što nam sa svih strana nameću svakojako smeće?

BILjANA DIKOVIĆ: Preko knjiga koje su nam dostupne zahvaljujući Vama, možemo čitati tu neobično lepu rusku duhovnost koju ste sabrali u poukama i duhovnim istinama…

SAVA ROSIĆ: Bivala sam po raznim zemljama, od Engleske do Kine, ali u Rusiji se nisam osećala kao u inostranstvu. Dobro de, u svakom žitu ima kukolja, ali ima ga i kod nas… Evo primera: moskovski taksista predstavlja najizrazitiji primer bezdušnosti i samoživosti, a ja sam doživela da mi moskovski taksista kaže da će me besplatno voziti, pošto mu je žao nas i onoga kroz šta prolazimo! Naravno da mu to nisam dozvolila, ali sam mu se od srca zahvalila. Dugo bi trajalo da iznosim sva svoja saznanja o tome kako obični Rusi blisko primaju sve naše patnje… „Ima neka čudna veza“…

Moj mentor, docent Moskovskog državnog univerziteta Vladimir Nikolajević Turbin, izrekao je duboku misao, pošto sam mu kraj Jakšića kule na Kalemegdanu ukratko ispričala o istoriji Beograda (svojevremeno sam bila i turistički vodič, tako da imam potrebna saznanja): „Vama, Srbima, svaka čast! Na ovakvom mestu – sudara sa katoličanstvom i islamom – održati pravoslavlje! Lako je bilo nama, Rusima, tamo u dalekim šumama“… I dok smo mi vekovima opstajali kao predstraža velike Evroazije (kako veli geopolitičar Aleksandar Dugin), Rusi su stvarali uzvišenu slovensku civilizaciju, čiji plodovi nam nesebično stoje na raspolaganju. Valjda je prirodno da kod nas bude najčitanije ono što nam je tako blisko, a istovremeno nas i duhovno uzdiže.

Mene zapadna civilizacija više ne zanima, pošto sam na sopstvenoj koži iskusila njeno vrhunsko dostignuće – „humanitarno bombardovanje“ (na svu sreću, zaobišlo me je još jedno „dostignuće“ – trgovina ljudskim organima). Na jedvite jade jednom davno pročitavši neku knjigu Čarlsa Bukovskog, sa time sam zanavek završila. „Nemam više vremena“, štono reče Desanka Maksimović, tako da pazim na šta ću ga utrošiti, a i drugima isto preporučujem.

BILjANA DIKOVIĆ: Ovde nikako ne smemo preskočiti saznanje da ste veliki rodoljub, pa u tom pravcu da čujemo Vaše mišljenje o veri i duhovnom zdravlju, „nevladinim organizacijama“, EUropljanima i Rusima danas, azilantima, političkim manipulacijama u smislu nametanja „promene svesti srbskog naroda“, svi su izgledi da Vođa želi, kao Kralj Ibi – „da menja narod… uzme neki drugi“…

SAVA ROSIĆ: Pa valjda je prirodno stanje svakog čoveka da bude rodoljub. Ne bih sada o onima koji se toga gnušaju – samo ću reći da mi ih je iskreno žao. Jedna ruska poslovica glasi: „Ko je rođen da puzi ne može da leti“. Mnogo sam čitala o istoriji srpskog naroda, i trudim se da je budem dostojna. Nisam mazohista i nikada se neću klanjati onima koji su nas gazili, satirali, nipodaštavali i pljuvali. Ne smem to ni zbog sebe, ni zbog onolike naše nastradale sabraće.

A sve što ste naveli – posledica je zapadnjačkog divljanja, što bi narod rekao: „našli pa zašli“. Kada budemo imali državu – svega toga više neće biti. Moram da ispričam stari sovjetski vic:
– Koja je najnezavisnija država na svetu?
– Mongolija.
– Kako to Mongolija?!
– Pa od nje apsolutno ništa ne zavisi.
A sada smo i mi „najnezavisnija država na svetu“, pošto o nama odlučuju negde daleko, a šta treba da činimo obznanjuju nam kojekakvi komesari, ambasadori i „nevladine“ organizacije. Smešan je taj naziv „nevladine“ za organizacije koje su godinama bile na „jaslama“ stranih vlada, a sada su na našem budžetu… Ipak, mi nismo ustuknuli od razgoropađene zveri na vrhuncu moći, pred kojom su svi šenili. Premda smo skupo platili, opstali smo i pokazali drugim slobodoljubivim narodima da se to može. A najvažnije je što smo im svojom žrtvom kupili vreme da se pripreme za odsudni boj. Premda, kako stvari stoje, Zapad se ubrzano kruni i urušava, tako da možda čitava stvar prođe i bez toga…

Sve strahote koje doživljavamo lakše podnosim od trenutka kada sam shvatila da više nismo sami (prvo avgusta 2008. a naročito od prošlog proleća). Ovo su sumanuti, očajnički grčevi onih koji već počinju da uviđaju kako ono njihovo nezadrživo prolazi. Kolo sreće se okreće, i osećam nadolazak stamene i staložene moći, koju nikakvo bacanje prašine u oči ni lukavi manevri zarad skretanja pažnje neće odvratiti sa promišljenog puta. Trudim se da me ne uvuku u smišljene trzavice, natezanja i nadgornjavanja, što samo troši živce i vreme koje se može mnogo korisnije provesti. Umesto toga, uživam u emisijama na ruskoj televiziji, i sladim se uspaničenim povicima zapadnih boraca (i borkinja!) koji sada vrište protiv svega onoga za šta su se još koliko juče zalagali – sada bi da zatvaraju granice, ukidaju ruski kanal „Raša tudej“, a kanda im je i „multikulturalnost“ presela… A Rusi se šale kako bi Evropljanima bilo najbolje da otkupe nosače helikoptera „Mistral“, koje Francuska zbog sankcija ne sme da isporuči Rusiji, ukrcaju na njih izbeglice i pošalju ih preko okeana onome ko je čitav džumbus i izazvao… I postavljaju pitanje ko to redovno prima naftu iz izvora koje je osvojila „islamska država“ i uredno plaća…

Što se pak „azilanata“ tiče, jasno je da su kod nas mogli da dospeju jedino preko teritorije EU, tako da ih lepo treba njima isporučiti. A kad već razrezuju „kvote“ za njihov prijem, neka uspostave pravedan odnos: koliko je ko bombardovao njihove zemlje (a neki i dalje bombarduju!), neka ih sada srazmerno tome i prima. A ovi „velikodušni“ iz Srbije koji se neovlašćeno u naše ime nude, dužni su da prethodno trajno zbrinu i poslednjeg našeg „interno raseljenog“ nesrećnika, kao i da obezbede posao i poslednjoj žrtvi beskrajnih „reformi“ po zapadnom diktatu. U međuvremenu, kad su već voljni, neka im prepuste sopstvene vile i stanove. Saosećam sa „azilantima“, ali najviše sa sopstvenim narodom.

BILjANA DIKOVIĆ: Šta je to veoma važno što nikako ne smemo propustiti da uradimo i odbranimo se od nove političke, ekonomske, kulturne, jezičke i druge najezde svakakvih površnih i takozvanih „standarda Zapada“ koje nam preko vlasti u Srbiji (koje je taj isti Zapad odabrao i ustoličio) svakodnevno nameće? Kakvi su izgledi ljudi u celom svetu da se danas suprotstave toj porobljivačkoj i neoimperijalnoj tehnici vladanja ljudima, narodima, pa i celim državama, o kojoj na kraju govori i profesor dr Sergej Kara-Murza, osim toga da ne gledaju nametnuti tv-program „promene svesti“?

SAVA ROSIĆ: Sve ovo već dovoljno dugo traje, tako da je svako ko se iole potrudio već mogao da uvidi koliko zapravo vrede sve „šarene laže“ kojima nas istrajno kljukaju. Svim EUropskim entuzijastama najtoplije preporučujem da se više ne muče sa nama „nedokazanima i zaostalima“ nego da se presele na Kosovo i Metohiju, gde već toliko godina EU „žari i pali“, pa neka tamo već danas sami uživaju u onome u šta sve nas godinama uteruju… Nama je najbolje da se držimo onoga čega i naši sveti preci, a sve skrame laži i obmana već se i same ljušte i otpadaju. Džaba su krečili! Nisu nam potrebni „saveti“ onih koji nam dokazano ne žele dobro.

BILjANA DIKOVIĆ: Da li će nas se preci stideti, hoće li potomci imati čime da se ponose?

SAVA ROSIĆ: Ja se već odavno spremam za taj svečani trenutak polaganja računa svojim precima… U celini gledano, uverena sam i osećam da nas se ne stide. Na kraju krajeva, svako može da se priseti onog neopisivog stanja, svetlog i uzvišenog, u kome smo tokom bombardovanja prebivali, pa će shvatiti koliko je tu bilo udruženih pravoslavnih molitava – ne samo naših savremenika…

Poučan je dokumentarni film „Voz“ snimljen u noći uoči rata 1999. godine. Pronađite ga na internetu i pogledajte naše branioce koji znaju gde idu, znaju da pomoći niotkuda neće biti – a idu. Mogu privremeni podstanari u ranjenoj zgradi Generalštaba još neko vreme da nam bahato smanjuju i onesposobljavaju Vojsku, ali ničija nije gorela do zore. Poslušajte majčine reči: „Samo slušaj sine, i budi nam dobar, srce majkino!“ Sumnjam da su „bombarderske“ majke u stanju da sroče nešto slično.

Jedna moja poznanica Ruskinja bila je u prilici da razgovara sa dobrovoljcima iz 1999. godine. Zauvek joj se urezao začuđen odgovor jednog od tih junaka: „Kako to – ko me je zvao?! Srbija me je pozvala!“ A i ja sam dobro zapamtila odgovor našeg junaka generala Vladimira Lazarevića, koga smo na našu sramotu takođe prepustili haškom minotauru, na pitanje novinara kako su 1999. izdržali na KiM: „Zar mislite da bismo izdržali da nismo imali pomoć odozgo?“ I pored svih naših mana, lutanja i nesnalaženja, u istoriji ostaje zapisano da smo svojim otporom sili i nepravdi na kraju 20. veka promenili tok istorije. Malo li je?

BILjANA DIKOVIĆ: Srbsko najbolnije pitanje je Kosovo i Metohija… Nasilno postavljene bezumne fizičke eu-granice u Srbiji, slamanje nogu srbstvu i zatiranje po poglavljima, po programu i planu EU pridruživanja, a NATO zločincima vojne vlasti Srbije pristupiše u srbsko ime – dželatu u službu!

SAVA ROSIĆ: Gnušam se „eksperata opšte prakse“ koji se trpaju gde treba i ne treba kako bi nas poučavali, bez obzira na temu. Imamo mi dobrih politikologa i geopolitičara, i oni su već rekli sve što treba da se kaže. Doduše, njih nema na „javnom servisu“ i ostalim „nacionalnim frekvencijama“ gde su vesti većinom prevedene s engleskog, ili nam „sole pamet“ raznorazni „eksperti za zapadni Balkan“, ali – ko traži, naći će. U ovom intervjuu sam pokušala da kroz priču o sebi (ne zato što sam ja toliko važna nego zato što samo o sebi mogu verodostojno da svedočim) pokažem kako svako od nas ipak može da se obavesti o zbivanjima i dâ sopstveni doprinos borbi našeg naroda za opstanak, u čemu će neizostavno steći višnju podršku. Ja u svom putu kroz život nisam koristila nikakve „prečice“ a zadovoljna sam postignutim, nisam natprosečno pametna a uvidela sam šta se zapravo zbiva, što znači da je to, bez obzira na otežavajuće okolnosti, nepobitno moguće.

Već smo se siti nagledali svakojakih igrokaza spretnih lutkara, a ko se potrudio da se razabere – izvukao je pouku. A sada se, u završnici, pauci grizu u tegli, neumoljivo tonući u smetlište istorije, dok se na Istoku sunce ponovo rađa. Uživajmo u prizoru! I spremajmo se za pravo suđenje svetskom zlu pred pravim međunarodnim sudom, a našim gramzivim pomagačima stranih porobljivača pred našim oslobođenim sudovima.

manipulacija-svescu

BILjANA DIKOVIĆ: Kako posle svega ostati čovek, onaj ko misli svojom glavom, a time sačuvati svoju unutrašnju lepotu i duhovnu vrednost?

SAVA ROSIĆ: Gospod nam je svima dao slobodu da biramo – dobro ili zlo. Narodna mudrost jezgrovito veli „nemoj – pa se ne boj“! Sa svih strana nas zapljuskuju lažnim „vrednostima“, „dobronamerno“ nas poučavaju, ali ispravne smernice odavno su poznate – naše je samo da ih se neodstupno držimo. Nipošto ne smemo podlegati zavodljivom „zovu sirena“. Najzad, svaki televizor ima dva najvažnija dugmeta: za biranje programa i isključivanje. Ne puštajmo svakojake gadosti u svoju svest – kao što se i svaki domaćin trudi da čupa korov na svom imanju i čuva čistu vodu u svom bunaru.

BILjANA DIKOVIĆ: Živeli ste u Rusiji, sada ste u Srbiji, a da niste – gde biste najradije bili, i da se ne bavite prevođenjem šta biste najradije radili?

SAVA ROSIĆ: Niko se nije slučajno rodio tu gde se rodio. Otac naš nebeski tako nas je rasporedio, a na nama je da se potrudimo i budemo korisni tamo gde nas je postavio. Divim se svom napaćenom narodu, ne bih ga menjala za sva blaga ovog sveta, i činim koliko mogu za naš zajednički boljitak. Da nisam (slučajno?) postala prevodilac, činila bih isto to – na nekom drugom polju.

BILjANA DIKOVIĆ: Uvek zvučite kao „nepopravljivi optimista“, da li se zbog toga može reći i da ste srećni?

SAVA ROSIĆ: Presrećna sam i prezadovoljna! Svi znamo u kakvom okruženju i po kakvim pravilima živimo, a ja sam, kao prvo, studirala u drugoj zemlji, a potom čitav radni vek provela kao inokorespondent, što je prilično daleko od književnih krugova i izdavaštva. Pred kraj svog radnog veka, pod sankcijama i bombama, u spoljnotrgovinskoj firmi gde su svi onako besposleni ubijali dosadu kako znaju i umeju, počela sam da prevodim knjige koje su lično meni bile važne. Doduše, potom se ispostavilo da me svi kojima sam ih nudila za objavljivanje nekako začuđeno i nezainteresovano posmatraju, posle čega sam se osećala pokislo i zaricala da nikad više kroz to ne prođem. Ali ipak sam pronašla ljude koji su mi pomogli da te knjige ugledaju svetlo dana. Već 11 godina sam u starosnoj penziji, a u vitrini gde čuvam svoje objavljene prevode već je nagurano dvadesetak knjiga i poprilično časopisa. O prevodima na internetu da i ne govorim.

BILjANA DIKOVIĆ: Šta mislite o SRBskom FBReporteru i kakvu poruku imate za čitaoce?

SAVA ROSIĆ: Vaš sajt slučajno sam otkrila u „svetskoj paučini“ i redovno ga posećujem. Postala sam „razmažena“ i pomno biram šta ću da čitam. Neću da zamaram „celinu mozga“ (sećate se Radovana Trećeg?) svakojakim splačinama koje vređaju inteligenciju.
Poruka za čitaoce: još otkako je čovek izumeo vatru, svaki izum bio je dobar sluga a loš gospodar. To se pogotovo odnosi na televiziju i internet. Valjda je već odavno svima trebalo da postane jasno kakve namere sadašnji (privremeni) lutkari imaju na umu, kao i to da im njihov zli naum zaribava. A preostalo vreme do Oslobođenja bolje je iskoristiti za nešto pametno. Za razliku od veštački sklepanih „naroda“, koji umeju samo da patološki mrze sopstvene korene, svako od nas i sam može da shvati čime može biti na polzu rodu svom. Dovoljno je već i to ako nosimo lupu u prodavnicu da slučajno ne kupimo nešto uvozno (mogla bih dugo da raspredam o načinima mimikrije), kad već nikako drugačije ne možemo da podržimo domaću proizvodnju.

Takođe, otkad ne čitam latinicu i trudim se da čistim tuđice iz svog jezika, sve bolje se osećam, što i drugima preporučujem. Najvažniji je vedar duh: čaša je uvek polupuna, nikako poluprazna! Čuvajmo onu iskru božanskog koju svako od nas u sebi nosi i ne dozvolimo njeno prljanje ni gašenje.
BILjANA DIKOVIĆ: Prevodilac ste više knjiga do sada, nabrojte ih, za one koji će tek čitati ukratko da prođemo kroz kratak sadržaj svake od njih, da se predstavite čitaocima SRBskog FBReportera – sve što ste do sada preveli i kako zainteresovani knjige mogu da nabave…

SAVA ROSIĆ: Počeću od lepe književnosti.

Spomenik Vladimira Turbina
(Nolit, Beograd, 2001)
(Roman mog mentora, čiji prevod mi je pre smrti zaveštao, uveren da će ga Srbi objaviti pre Rusa, što se i desilo. Možete misliti kako izgleda roman u kome je profesor ruske književnosti „prošetao“ kroz dva veka ruske istorije i književnosti)

Bajke o rečnim vilama i svračje bajke Alekseja Nikolajeviča Tolstoja
(Bonart, Nova Pazova, 2003)
(kratke šaljive priče napisane pre „Hoda po mukama“, „Petra Prvog“ i „Hiperboloida inženjera Garina“)

Vukodav (prepevi pesama i pregled sestrinog prevoda) Marije Semjonove
(knjige 1, 2 i 3) (Laguna, Beograd, 2004, 2006, 2007)
(roman epske fantastike, za čiji prevod smo sestra Ružica i ja dobile nagradu Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ iz Beograda. Oni koji vole poeziju mogu na sajtu Srpska.Ru pronaći desetak prepeva pod naslovom: Stihovi iz „Vukodava“ Marije Semjonove)

Valkira (Onaj koga uvek čekam) Marije Semjonove
(Dveri srpske i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd, 2009)
(istorijski roman o tome kako su se devojci iz jednog severnog slovenskog plemena ostvarile dve najveće želje: da postane ratnica i da sretne svog čoveka)

Mač mrtvih Marije Semjonove i Andreja Konstantinova
(Miroslav i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd, 2013)
(istorijski roman o političkim razmiricama u doba Rjurika. Kako bih dostojno prevela istorijske romane Marije Semjonove, morala sam da pročitam oko 18.000 strana Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU, koliko je dosad objavljeno, i još oko 3.000 strana Rečnika srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske)

Kasandrin put ili Pustolovine s makaronama Julije Voznesenske
(Dveri srpske i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd, 2009; novo izdanje: Katena mundi i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd 2015)

Lanselotovo hodočašće Julije Voznesenske
(Katena mundi i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd 2015)
(dva dela romana pravoslavne epske fantastike. Evo nekih mišljenja koja sam pronašla na internetu: „Predlažem svima da pročitaju roman … Julije Voznesenske, koja je briljantno i gotovo proročki opisala budućnost čovečanstva“; „Tu je napisano šta će biti sa nama ako se uskoro ne probudimo“; „Tu knjigu treba svrstati u školsku lektiru širom pravoslavnog sveta! Fantastična je!“)

Moje posmrtne pustolovine Julije Voznesenske
(Miroslav i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd, 2013)
(poučna pripovest, sabrana zrnca duhovnog iskustva mnogih ljudi, slikovito opisuje šta su to mitarstva duše, šta nas čeka posle smrti, kakva iskušenja nas vrebaju)

Ove knjige su mi pomogle da prozrem namerno zamagljenu suštinu zbivanja u ova teška vremena:

Slom ruskog komunizma Aleksandra Zinovjeva
(BIGZ, Beograd, 2003)
(filosof i sociolog objašnjava ne samo kako je slom izveden nego i šta posle toga po zamislima samozvanih gospodara sveta treba da usledi)

Osnovi geopolitike Aleksandra Dugina
(Ekopres, Zrenjanin, 2004)
Geopolitika postmoderne (osvrti na geopolitiku XXI veka) Aleksandra Dugina (Prevodilačka radionica Rosić i Nikola Pašić, Beograd, 2009)

Geopolitika postmoderne (osvrti na geopolitiku XXI veka) Aleksandra Dugina (Prevodilačka radionica Rosić i Nikola Pašić, Beograd, 2009)

Četvrta politička teorija Aleksandra Dugina
(Mir Pubriselblishing, Beograd, 2013)
(Prvu Duginovu knjigu, udžbenik geopolitike, prevodila sam pod bombama, a potom godinama nudila (besplatno!) izdavačima koji niti su čuli za Dugina niti za geopolitiku… Na svu sreću, više nije tako)

Manipulacija svešću Sergeja Kara-Murze
(Prevodilačka radionica Rosić i Nikola Pašić, knjige 1 i 2, Beograd, 2008); (Vesna info d.o.o. i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd, 2011)
(Sličan „hod po mukama“ prošla sam i sa ovom izuzetno važnom knjigom, a zahvaljujući pokojnoj Ljiljani Tanić iz sada već ugašene knjižare „Nikola Pašić“, za čiji opstanak se godinama borila, usudila sam se da uplovim u izdavačke vode, kako bi najzad ugledala svetlo dana… Raduje me što ni ovaj veliki um više nije nepoznanica za Srbe)

Demontaža naroda Sergeja Kara-Murze
(Informatika a.d. i Prevodilačka radionica Rosić, Beograd, 2015)
(Ozbiljna knjiga koja dalje raskrinkava „friziranje“ ne samo pojedinačnih umova nego i čitavih naroda, ne ostavljajući „kamen na kamenu“ od podlih zapadnih smicalica za podjarmljivanje čovečanstva)

Poreklo Slovena. Osvrti na DNK-genealogiju Anatolija Kljosova
(Miroslav, Beograd, 2013)
(Pre više godina zamolili su me da posrbim fotokopiran članak „Otkud su se pojavili Sloveni i ‘Indoevropljani’? Odgovor daje DNK-genealogija“ meni nepoznatog Anatolija Kljosova. Pomislila sam da će zanimati istoričara Radovana Damjanovića i poslala mu. On ga je, ispravno procenivši njegovu važnost, stavio na svoj sajt, odakle se raširio po internetu. Ova knjiga stavlja tačku na izmišljeno „doseljavanje Slovena na Balkan“)

Azbuka Hermesa Trismegistosa ili Molekularni tajnopis mišljenja
Genadija Dljasina (Zepter Book World, Beograd, 2007)
(hemičar pokazuje da redosled slova u azbuci odgovara našem genetskom kodu. U međuvremenu je napisao knjigu „Metahemija“. Inače, biće ponovo u Beogradu 17-18. oktobra radi učešća na 5. Internacionalnoj konferenciji o fundamentalnim i primenjenim aspektima govora i jezika „Govor i jezik 2015“)

Sledeće knjige mogu da se naruče kod mog sina Petra Rosića (064/92-58-932, rosicci@mts.rs):
„Manipulacija svešću“ Sergeja Kara-Murze (knjige 1 i 2 po 600 dinara; obe 1.200 dinara); „Demontaža naroda“ Sergeja Kara-Murze (1.500 dinara); „Mač mrtvih“ Marije Semjonove i Andreja Konstantinova (700 dinara); „Moje posmrtne pustolovine“ Julije Voznesenske (500 dinara); „Kasandrin put“ i „Lanselotovo hodočašće“ Julije Voznesenske (po 850 dinara; obe 1.600 dinara).

14. 09. 2015. za FBR urednik Biljana Diković

Author: KvCafe