Slobodan Vladušić: Postojimo, uprkos svemu

Dobitnik nagrade „Meša Selimović“ za knjigu godine: Za mene je naša nacionalna ideja Crnjanski, Selimović, Njegoš… Oni su dokaz domašaja ne samo naše književnosti, već i ovog naroda, u celosti.

RAZLIKA između virtuelnog i realnog u svetu i dalje je prisutna. Štaviše, mnogi ljudi se klone realnog sveta, jer ga doživljavaju kao nešto surovo i nepromenjivo. Zato ne izranjaju iz virtuelnog sveta: svet medija, video-igara, rijaliti šou programa, sveta serija koje traju godinama… U mom romanu, međutim, virtuelni svet je nastavak realnog sveta, a važi i obratno. Ta dva sveta su povezana. Nema mesta gde junak može da pobegne, pa mu stoga ostaje samo jedno – da se bori – kaže Slobodan Vladušić, autor romana „Mi, izbrisani“ (izdavač „Laguna“) za koji je dobio priznanje Velikog žirija „Večernjih novosti“ – nagradu „Meša Selimović“ za knjigu godine.

Ugledni pisac i esejista, jedan od najboljih tumača srpske književnosti srednje i mlađe generacije, zaposlen je kao docent na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, i glavni je urednik „Letopisa Matice srpske“. Njegov antiutopijski roman sa detektivskim zapletom, spaja imaginaciju i erudiciju, pripoveda o pošastima modernog doba, sjedinjuje sajber mistiku, kompjuterske igre, fejsbuk, film noar i suštinska pitanja našeg identiteta. Podnaslovom romana „video-igra“, Vladušić upućuje na činjenicu da na svom sajtu .slobodanvladusic.net objavljuje i dodatke koji nisu direktno vezani za priču, ali čije prisustvo celom romanu daje posebnu atmosferu.

* Šta nam sugerišete naslovom?

– Motiv izbrisanosti po mom mišljenju, najbolje ocrtava atmosferu vremena u kom živimo. To je atmosfera straha u kojoj svako strahuje od toga da ne bude izbrisan. Zato mi se čini da je idealna slika naše epohe bleštavi ekran monitora ili televizora u mračnoj sobi. To je odnos između vidljivih i izbrisanih.

„DERVIŠ I SMRT“- IMAM tu sreću da ne fakultetu predajem roman „Derviš i smrt“. Dakle, minimalno jednom godišnje se divim tim rečenicama. Uvek me iznova uverava da vrednosti nisu relativne i da ne postoji hiljadu ukusa, već samo ljudi koji imaju ukus i oni koji ga nemaju. „Derviš i smrt“ je dakle, roman koji vam očigledno pokazuje da postoji nešto što je očigledna vrednost. Ljudi koji taj roman ne mogu da zavole, koji tu vrednost u tom romanu ne mogu da primete, plašim se, ne samo da nemaju pojma o književnosti, već nemaju pojma ni o samom životu. I zato mi se čini da odustajanje od tog romana, pa samim tim i od Meše, jeste odustajanje i od života. Ljudskog života. Znam da ovo zvuči patetično, ali mislim da zbog toga nije manje tačno.

* Ako je sve više prostora za simulacije i obmane, koliko mesta ostaje za čoveka? Da li on postaje žrtva napretka?

– Ideja da je čovek žrtva napretka nije nova. Masovna upotreba dalekometne artiljerije u Prvom svetskom ratu bila je jedna vrsta istorijske premijere: od tada je onaj koji ubija sve dalje od svojih žrtava. Tehnika od tada stalno sužava prostor za herojstvo čoveka. Međutim, ja lično mislim da uvek postoji mesto za čoveka, dok se to mesto traži i želi. Prostor interneta je, recimo, jedno takvo mesto. Brojne informacije koje su u elektronskim medijima cenzurisane, jer ne odgovaraju interesima multinacionalnih kompanija, ovde su još uvek dostupne, budući da emitovanje i širenje informacija na internetu zahteva mnogo manje resursa nego u tzv. stvarnom svetu. Pojedinac ne može da napravi svoju televiziju ili novine. Ali može, relativno lako, da napravi svoj sajt. Tako na internetu pojedinac može da postane izvor vesti i informacija. To čoveka vraća u igru.

* U kojoj meri je globalni poredak poguban za nacionalne kulture i identitet?

– Poguban je u velikoj meri. Posebno za zemlje kakva je naša. Recimo, kod nas se danas malo priča o padu nataliteta, o bujici iseljavanja iz ove zemlje. Smatra se da će se ta pitanja rešiti sa rešavanjem ekonomskih pitanja. To nije tačno. Ekonomska pitanja se ne mogu rešiti bez rešenja pitanja nacionalne ideje. Velik broj ljudi danas je toliko rezigniran i pomiren sa sudbinom da uopšte nema svest o tome šta bi nestalo ukoliko bi nestala ova zemlja. Šta od tih ljudi možete da očekujete? Baš ništa, osim da budu korumpirani. I oni to najčešće i jesu, hvaleći se usput da nisu patriote. Verujem da nisu. Nasuprot tome, za mene je naša nacionalna ideja Crnjanski, Selimović, Njegoš, ima ih još. Ti ljudi su za mene dokaz domašaja ne samo naše književnosti, već domašaja ovog naroda, u celosti, u onim momentima kada je on u formi. U krajnjem slučaju, to su vrednosti koje ne pripadaju samo nama, već svim ljudima na svetu, isto kao što Šekspir, Melvil, Helderlin, Po, Dostojevski pripadaju i nama. Ali mi jesmo čuvari Crnjanskog, Selimovića, Njegoša. Ako ih mi ne sačuvamo, niko ih drugi neće sačuvati. Falsifikovati hoće, ali ih sačuvati neće.

* Kako se srpska kultura i književnost snalaze u novom dobu?

– Rano je za odgovor na ovo pitanje, pošto utakmica još uvek traje. Mislim da postojimo, još uvek i uprkos svemu. To svedoči o tome da rezervoari vitalnosti nisu još ispražnjeni.

* Iako se priča odvija u svetu interneta, fejsbuka, popularne kulture, roman nije upućen samo novoj generaciji čitalaca?

– Naravno da nije. „Mi, izbrisani“ nije generacijski roman, i njegovi čitaoci nisu samo mladi ljudi. Naprotiv. Moj roman je jedan totalni roman koji se proteže od prostora najsurovije realnosti do najudaljenijih prostora sajber kosmosa. Zato mi je drago kada vidim da ga čitaju i stariji i mlađi čitaoci.

 

* Zašto ste odlučili da, kako kažete, pravite književnost od čega se ona obično ne pravi?

– Jednostavno, zato što volim modernu književnost. To nije književnost koja je nova samo po godini kada je štampana, već pre svega, po tome što se razlikuje od dosadašnje književnosti. Jedan od načina da književnost koju pišete bude nova, jeste da je pravite od elemenata koje književnost do sada nije koristila. Na taj način vi ćete putem književnosti učiniti vidljivim ono što je do tada bilo nevidljivo, ne samo u književnosti već i u drugim medijima ljudskog izražavanja. To je zadatak koji sam sebi dao: da učinim vidljivim ono što bez mog romana ne bi bilo vidljivo. I pored toga, da učinim to vidljivim na takav način da bude nemoguće zatvoriti oči i zaboraviti ono što se videlo.

* Da li našoj književnosti nedostaje više hrabrosti i istraživanja?

– Nažalost, mislim da je odgovor na ovo pitanje potvrdan.

* Može li ona danas da ima veliki javni značaj?

– Mislim da književnost danas može da ima neki značaj. U to me uverava činjenica da u našem javnom prostoru i danas postoje ljudi koji se hotimično ignorišu, koji se takoreći brišu, čak i onda kada je po svim unapred postavljenim kriterijumima njihovo pominjanje neizbežno. Ako je njihova reč baš toliko slaba i beznačajna, otkuda onda ova fanatična potreba da se tim ljudima ne dozvoli da je kažu? Samo potpuno naivni ljudi danas veruju da je vreme brisanja iza nas i da ono pripada prošlosti. Ono što mene istovremeno čini tužnim i što me zabrinjava jeste da se ta naivnost sistemski proizvodi. Da još ima ljudi koji veruju da će za tu naivnost da budu nagrađeni.

Izvor: Novosti

Author: KvCafe