Socijalne mreže slabe emocije

Proučavajući životni put i uspeh 49 studenata sa Harvarda do njihovih srednjih godina, istraživači su ustanovili da akademci sa visokim koeficijentom inteligencije i najboljim rezultatima testova na koledžu, nisu bili posebno uspešni u životu u poređenju sa njihovim vršnjacima sa lošijim fakultetskim uspehom – niti u pogledu plate, niti u produktivnosti ili položaju u struci. A nisu imali ni više sreće u prijateljstvima, porodicama ili ljubavnim vezama. Drugim rečima, akademska inteligencija nije ih suštinski pripremila za životne probleme i stresove, a studentima koje je škola ocenila „peticom” život često daje „jedinicu”.

Polazeći od teze da je veliki deo čovekovog uspeha u životu i društvu određen faktorima koji nemaju nikakve veze sa inteligencijom – počev od društvenog statusa do puke sreće – psiholog i profesor na Univerzitetu Harvard Danijel Goleman napisao je knjigu „Emocionalna inteligencija”, koja je prevedena na 40 jezika i već dvadeset godina važi za jednog od najboljih psiholoških bestselera. U knjizi koja je izvršila revoluciju u našem razumevanju važnosti emocionalne inteligencije, Goleman razotkriva da je nemoguće tačno predvideti ko će uspeti u životu na osnovu relativno nepouzdanih ocena na testu inteligencije.

Danijel Goleman bio je gost Beograda, koji je posetio u organizaciji Mokrogorske škole menadžmenta i u kojem je održao predavanje o značaju emocionalne inteligencije, a u razgovoru za „Politiku” objašnjava zbog čega akademska inteligencija nema mnogo veze sa životnim uspehom.

  • Kako biste opisali emocionalno inteligentnu osobu?

To je osoba koja dobro poznaje svoja osećanja i vlada njima. Ona je samosvesna i ume da drži pod kontrolom svoje emocije, naročito one uznemiravajuće i destruktivne, koje mogu učiniti štetu ne samo njoj, već i drugim osobama. Ona ima kvalitetne odnose sa ljudima i visok stepen empatije – ume da čita tuđi izraz lica, razume govor tela i ne sluša samo reči, već čuje i „muziku” kojom nam se neko obraća. Uz to, razume kako se druge osobe osećaju, zašto se ponašaju na određeni način i šta pokreće njihovo ponašanje.

Veoma je teško reći koji pol ima bolju emocionalnu inteligenciju. Iako žene u proseku ostvaruju bolje rezultate na testovima inteligencije i imaju veću empatiju i socijalne veštine, muškarci imaju više samopouzdanja i bolje drže pod kontrolom uzburkana osećanja.

  • Kažete da je život u porodici naša prva škola emocionalnog obrazovanja. U vašoj knjizi „Emocionalna inteligencija” objašnjavate nam da u tom intimnom grotlu prisnosti saznajemo šta osećamo o sebi i kako drugi reaguju na naša osećanja, na koji način da se ponašamo prema drugima, kako da izrazimo nadanja i strahove… Takođe, kažete da su neki roditelji talentovani učitelji a drugi pogubno odmažu deci. Kako se odgaja emocionalno inteligentno dete?

Većina roditelja su prirodno dobri učitelji. Ipak, važno je reći da detetu od malih nogu treba objašnjavati kako se drugi ljudi osećaju kada ono uradi nešto – to je jedna od najvažnijih lekcija u emocionalnom „opismenjavanju” deteta. Dobri roditelji iskoriste svaku priliku kada je dete uznemireno da odreaguju kao dobri emocionalni učitelji. Oni osećanja svoje dece shvataju veoma ozbiljno i uvek nastoje da tačno razumeju šta je povredilo ili uznemirilo njihovo dete.

Tri najčešća pogrešna obrasca u vaspitanju su potpuno zanemarivanje dečjih osećanja, prevelika popustljivost dečjim zahtevima i prezriv odnos prema dečjim osećanjima.

  • Za razliku od kognitivne inteligencije, koja je nepromenljiva tokom života, vi tvrdite da se emocionalna inteligencija može razvijati i unaprediti. Smatrate da temperament koji je određen rođenjem, kao deo genetske lutrije, može biti promenjen i da stidljivo dete može izrasti u samouverenog čoveka?

„To je apsolutno tačno. Psihološke studije pokazuju da je između 15 i 20 procenata beba na planeti stidljivo. Međutim, jedan istraživač ih je pratio kroz detinjstvo i ustanovio da su roditelji ti koji detetu mogu pomoći da prevaziđe početnu genetski datu stidljivost, nesigurnost i introvertnost. Dakle, temperament nije sudbina. Emocionalni mozak se razvija do sredine dvadesetih godina kroz interakciju sa okolinom. Međutim, mora se istaći da je naš emocionalni život pun nesvesnih navika koje treba da promenimo. Za menjanje tih navika potrebno je vreme, dobra motivacija i povratna informacija da li nešto dobro radimo, da li aktivno slušamo druge ljude i da li uvažavamo njihova osećanja.

  • Često kažete da mi imamo dva mozga, emocionalni i kognitivni, i ističete da većinu važnih životnih odluka donosimo glavom, a ne srcem. Koji je važniji za uspeh u životu?

Nemamo dva mozga, već različite delove istog mozga – emocionalni mozak i misleći mozak. Oni rade zajedno, ali nijedan nije važniji. Ako emocije rade bez „kontrole” mislećeg mozga, imate problem. Ako samo razmišljate, a niste u kontaktu sa emocijama, opet imate problem. Navešću vam primer iz života: jednom poznatom advokatu u Americi odstranjena je neurološka veza između ova dva mozga. On je ostao intelektualno efikasan, ali se žena ubrzo razvela od njega zbog problema koji su nastali u njihovom emotivnom odnosu.

  • U svojoj knjizi „Socijalna inteligencija” upozoravate da virus socijalnog autizma kruži među mladom generacijom i da su „ajpodi”, „ajfoni” i smart telefoni prekinuli njihov kontakt sa realnošću. Da li od socijalnih mreža imamo veću korist ili štetu?

Tehnologija menja ljudsku komunikaciju. Ako bi neko pre samo 15 godina izvadio mobilni telefon usred razgovora s vama, smatrali biste da je izuzetno nevaspitan. Danas, kada odem u bilo koji romantični restoran, više ne očekujem da vidim zaljubljene parove kako gledaju jedno u drugo, jer znam da će gledati u svoje mobilne telefone. Najefikasniji način komunikacije je licem u lice, a najgori slanje es-em-esa ili mejla. Socijalne mreže nam pružaju široku mrežu „prijatelja”, ali to su emocionalno slabe mreže. Jake emocije se razvijaju sa ljudima sa kojima provodimo vreme. Ako kroz društvene mreže samo pojačavamo veze sa bliskim ljudima, onda je to dobro, ali ako održavamo veliki broj slabih veza, to nije dobro. Osim toga, otvoreno je pitanje uticaja društvenih mreža na dečji razvoj. Još ne znamo koliko deca gube kada s nekim komuniciraju preko ekrana kompjutera ili telefona, a ne licem u lice. Bojim se da ćemo veoma brzo međusobno komunicirati preko hologramskih projekcija.

  • Kada vas pitaju ko je za vas primer emocionalno inteligentne osobe, navodite dalaj-lamu. Nedavno ste napisali i knjigu o ovom mudracu. Zbog čega je on toliko inspirativan za vas?

Odgovoriću vam jednim njegovim citatom. Dalaj-lama kaže: „Ako čitate novine svakog dana i ako su to jedine informacije o svetu koje dobijate, mislićete da je svet užasno mesto za život. Ali, ako pogledate u istoriju, shvatićete da je taj svet postajao bolje mesto za život kroz vekove. Pre 200 godina, jedna od pet osoba je znala da čita, životni vek je trajao trideset i nešto godina, sada traje 70 i nešto godina. Umesto ljudskih prava i prava žena postojalo je robovlasništvo. Sada su stvari ipak mnogo bolje.” Međutim, moram da dodam da sam veoma zabrinut za decu – oni će sutra postati odrasli ljudi i budućnost će zavisiti od njih. Zbog toga je važno da se ona emocionalno opismene i da u školi uči kako se upravlja uznemiravajućim emocijama i kako se razvija empatija. Tako će deca odrasti u dobre ljude.

Katarina Đorđević, Politika
Author: KvCafe