Шта је нама Милутин

Не знам што почињем ову причу, ни коме је пишем, ни од кога очекујем да се трзне. Тек тако. Да ме мање гризе савест што сам грађанин Краљева, ето зато, ваљда зато.

Нисам много путовао, ни правио репортаже из савремених метропола, не знам шта су све чиновници спремни да дозволе ради некаквог профита, или опште користи, или из незнања.

Данас је Краљево скуван град, без индустрије, са остацима пољопривредних занимања, са нешто мало радника на државним пословима, град који нема аутобуску станицу, ни градског превозника, нема аеродром, ауто-пут, нема пара за струју па нову спортску халу држи затворену, град у који се свршени студенти не враћају, а и они који то нису беже.

Трговина је посао за Хрвате и Кинезе, нешто Руса се доселило у околна села, и то је све.

Гурнути су низ стрмину сви индустријски и туристички субјекти и објекти који су имали лошу особину што су домаћи.

Краљево има три споменика својим херојима који су животима бранили слободу и достојанство ове брдовите државице. Испред зграде градске управе је споменик палим борцима из деведесетих година, поред железничке станице стрељанима од стране Немаца у Другом светском рату, а на главном тргу јунацима 1912-1918. Зато се трг зове Трг српских ратника, а споменик који представља српског војника са пушком и заставом добио је назив Милутин.

Ето на пример данас, 30. јула 2016, Краљевчани са телефонима у рукама стоје око Милутина и сликају „нешто невиђено“. То је слоган једног произвођача пива, који на тај начин изгледа промовише своје пиво по градовима Србије, па тако стиже и у град на Ибру-право на трг. Огромна макета јелена тик поред Милутина, као да риче на овог скамењеног чувара историје и најављује победу пара и маркетинга над свим другим тековинама. Милутина су, вероватно уз дозволу несавесних општинара, оковали тешким сајлама, звучницима, металним скелама и рефлекторима. Не схватају неуки и недозрели менаџери да се споменици не окивају и да не могу монументални симболи бити бине или позорнице за лаку забаву, нефилтрирано пиво и карневалске посластице. Срамота је данас проћи кроз град, вечерас ништа неће моћи да се чује од буке, а сутра неће моћи да се прича од бруке.

Постоји око Милутина и „сунчани сат“, соларна визија једног краљевачког петооктобарца, неуспели подухват локалног карактера. То је сами центар града и ту малопре поставише два јавна тоалета. То никад није било. Испред пекаре и пицерије, а на неколико десетина метара од Милутина, на главном шеталишту, у средини најуже градске зоне – тоалети.

Сами су поентирали, ови генији из општине са генијима из пиваре. „Окујте споменик, омаловажите културу, историју и цивилизацију, добро се испразните на своје достојанство. Пијте до бесвести, провинцијалци жељни спектакла, потрошите умањену пензију својих издржавалаца, бацајте чаше по тргу, одваљајте се до мобилних нужника, па онда селфи и коментар како је све врх.“

Добро су погодили наслов – НЕШТО НЕВИЂЕНО – стварно.

Шта је нама Милутин? Симбол града или чивилук за рекламе? Ко има право да га прља? За колико пара? Уз чију сагласност?

Краљевчани, да ли ви можете да се веселите вечерас и колико вам је селфија довољно да схватите да смо понижени?

Фотографију окованог Милутина нећу додавати, за слику таквог безобразлука помучите се сами.

Данило Спасојевић

Author: KvCafe